X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
М:ТЕЛ
24/10/2017 |  09:13 ⇒ 10:45 | Извор: РТРС

Да ли треба да избаците угљене хидрате из исхране?

Истраживачи имају подијељено мишљење о томе шта доводи до гојазности и зашто жудимо за храном.
Тјестенина (Фото: Thinkstock) -
Тјестенина (Фото: Thinkstock)

Уобичајени став, који имају многи научници, је да гојазност изазива прекомјеран унос калорија.

Они то називају поремећајем "баланса енергије" и најбољим лијеком сматрају смањење уноса угљених хидрата (односно мањи унос калорија) и њихово веће сагоревање. Ако то не радимо, указујемо на недостатак самодисциплине. "То се сматра психолошким проблемом или чак питањем личности", каже др Дејвид Лудвиг који лијечи гојазност на Медицинском факултету на Харварду.

Мањи број људи на овој позицији, као и Лудвиг, сматра да је гојазност је поремећај нивоа хормона и да процесом доминира инсулин. Још од шездесетих да инсулин даје сигнал масним ћелијама да везују масти, док другим ћелијама у нашем тијелу даје сигнал да сагоријевају угљене хидрате за добијање енергије. По овој теорији - угљени хидрати гоје.

Пошто се ниво инсулина након оброка одређује на основу угљених хидрата које унесемо - нарочито зрневље и скроб који се лако варе - према гликемијском индексу угљених хидрата, као и шећери попут сахарозе високофруктозног кукурузног сирупа, дијете које се заснивају на овом приступу нарочито циљају на ове угљене хидрате. Ако не желимо да будемо гојазни нити да се угојимо, не треба да их једемо.

Ефекат инсулина на метаболизам масти и угљених хидрата нуди нам објашњење зашто се ови исти угљени хидрати налазе у храни за којом највише жудимо; зашто само мало не можемо да "посегнемо", како стручњаци описују зависност, а да се не угојимо.

Ако се ниво инсулина само мало повећа, каже др Роберт Лустиг, педијатар и ендокринолог са Универзитета у Калифорнији, тело ће уместо да сагорева масти, сагоревати угљене хидрате.

"Што више инсулина производите, то ћете више жудети за угљеним хидратима", каже др Лустиг. "Чим унесете мало угљених хидрата и чим вам порасте ниво инсулина, енергија ће се претварати у масне ћелије, а то ће смањити количину енергије другим ћелијама коју би иначе користиле - у суштини то је изгладњивање. То надокнађујете глађу, нарочито жудњом за више угљених хидрата. Висок ниво инсулина изазива ту жудњу."

Резултат је такав да чак и један гриз или залогај хране која има висок ниво угљених хидрата може стимулисати инсулин и изазвати глад - жудњу - за још већим уносом угљених хидрата.

"Чим људи који су зависници од угљених хидрата смање ниво инсулина, они мање жуде за храном. А ако пређу границу и почну да једу још више угљених хидрата, они се врате у претходно стање. Примијетио сам то код многих пацијената", истиче др Лустиг.

Шећер и слаткиши су нарочити проблем због многих психолошких реакција, нарочито на шећер. Жудња за шећером се може кретати по мозгу до дијела који изазивају друге супстанце које стварају зависност. Шећер, као и те друге супстанце које стварају зависност, стимулишу стварање допамина, који производи невероватно пријатан осећај.

Истраживачи попут др Лудвига и других који се залажу за мањи унос угљених хидрата, верују да особа може да смањи жудњу за угљеним хидратима ако једе храну која је пуна здравих масти.

Маст нас чини ситим, каже др Лудвиг, и то је тај макронутријент који не изазива лучење инсулина. Унос пуномасне хране, "помаже у лечењу мамурлука", каже он, насупрот храни пуној угљених хидрата, која погоршава то стање.

Који год механизам да се употребљава, ако је циљ да се избегну крајности - од оне да се једе мало пиринча до крајности да се једу крофне у великој количини, или да се заувек прекине дијета - исте технике су и технике које помажу зависницима од наркотика да избегну да их поново конзумирају. Ови једноставни принципи су се развијали деценијама, каже Лора Шмит, стручњак за болести зависности Медицинског факултета Универзитета у Калифорнији, у Сан Франциску. Она тренутно проучава и шећер. "Те технике могу да одговарају и онима који су тренутно чисти и трезни и желе да то тако остане."

Очигледна стратегија је да се држимо подаље од такозваних изазивача.

"Алкохоличари који желе да буду трезни, неће тражити посао у бару", каже др Лора Шмит. "Теже је избегавати брзу храну и у околини у којој има много хране, али можемо водити рачуна у својој околини и у дому и избегавати ситуације у којима смо у близини слаткиша и осталих задовољстава."

Једна од бољих техника јесте и прављење плана за избегавање ситуација које изазивају жудњу за храном. "Ако знам да у три сата после подне благо осећам глад, онда ћу са собом имати неку храну, како бих спријечила поход на аутомат с грицкалицама", каже Лора Шмит.

Ми имамо навику да на дијете гледамо као на нешто што дође и прође. И када се не придржавамо дијете, ми одмах помислимо да она не ваља. Али ако се придржавамо логике да избјегавамо угљене хидрате, то значи да смо доживотно у апстиненцији.

"То је веома моћан систем који се не може промијенити, без обзира на то да ли је у питању зависност или метаболичка болест", каже Шмитова. "То нам је урезано у тијелу и уму током година и да бисмо живјели здраво, морамо гледати на дуге стазе."

Извор: Агенције