X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
Хотел Вавилон
09/02/2018 |  13:15 ⇒ 13:38 | Аутор: РТРС

"Додик као свјетионик против муслиманске браће из Сарајева и Бањалуке"

"Сваки разговор о Савезу за промијене као коалицији српских политичких странака је увредљив и бесмислен. Онај ко у тој политици види било шта српско или ништа не разумије или је и сам дио проблема", пише, у ауторском тексту за Аналитички форум, стручњак за безбједност Џевад Галијашевић.
Џевад Галијашевић (фото:insajder.ba) -
Џевад Галијашевић (фото:insajder.ba)

Текст преносимо у цијелости:

Сваки разговор о Савезу за промијене као коалицији српских политичких странака је увредљив и бесмислен. Онај ко у тој политици види било шта српско или ништа не разумије или је и сам дио проблема. Срби су народ који има јасну форму националног идентитета који се испољавао кроз историју, борбу и жртвовање, православље и осебујну културу, али и политику.

Мишел Фуко тврди да идентитет није нешто што свако има у себи дефинисано, заувијек дато и потпуно одређено. Идентитет је развој и формулисање властитог односа према себи, заједници и другима, уопште. Смјене и промјене. Такав је случај са СДС-ом.

Антони Гиденс сматра да је идентитет нешто што може бити створено, али није наслиједно. Он представља систем рационалних и емотивних реакција у развоју, као и способност за преиспитивањем и реинтерпретацијом сазнања о себи.

Идентитет има своју свјесну и несвјесну димензију а перцепција нас самих је промјењива. Разумијевање себе може се тумачити као процес у којем се постепено, али стално, изграђујемо у тежњи да будемо посебни а да истовремено јасно припадамо ширим народним заједницама и човјечанству у цјелини.

Идентитет у сваком смислу представља посебност тј. различитост.

Радикални исламизам и исламистички тероризам су у некада мултиетничком Сарајеву себе прогласили идентитетом и, како би онемогућили свако негодовање због отворене подршке терористима, усвојили су и наглашавали појам исламофобије, који је требао имати једнаку тежину као и појам ксенофобија, и тај се "семантички штит" прво користио против критике која је долазила из Републике Српске, како би се у политичкој пракси и на јавној сцени наставила примјена "српске кривице" за све лоше што се дешавало током распада СФРЈ. Тај одвратни изум постигао је да ислам постане недодирљив под пријетњом геноцида и расизма. Кроз овај појам, доктрина Алије Изетбеговића, као програм опште исламизације и изградње исламског друштва у БиХ, наступила је отворено и дрско као тумач ислама, као вјера, тако што се огрнула капутом жртве да избјегне најмањи напад и критику. Она занемарује невјеројатну жестину вјерске борбе у Египту, Сирији, Ираку, Авганистану… која се често граничила с најгорим дивљаштвом: џамије, месџиди, цркве, храмови и самостани спаљени су и сравњени са земљом, предмети култа покрадени, вјерских добра отета, хоџе и свештеници објешени, мучени и убијени.

У ову антицивилизацијску борбу, као полтрони секташког запада, укључили су се и људи из Савеза за промјене, који имају сумњив национални идентитет али врло препознатљив исламистички и НАТО идентитет, видљив у перверзној кохабитацији која може бити примарно саудијско-вехабијска или чак англо-америчка, али није ни у најмањој мјери српска.

"…Наши политички конкуренти су озбиљни, веома озбиљни противници који су заиграли снажну, опасну бруталну `гадафијевску` политику у којој ријечи нормално, демократично, толерантно или заједничко не постоје…"

Овако је за сарајевски "Кликс.ба" прије пар дана, тачније првог фебруара 2018. године, говорио Мирко Шаровић, велика узданица Српске демократске странке, балканских трговаца оружијем попут Слободана Тешића и разних осигуравајућих кућа које су га у јавности и у притворској јединици Казнено-поправног затвора у Добоју повезивали са убиством Ристе Југовића… У интервјуу који је дао извјесном, анонимном (сарајевски шибицари би рекли - самозваном) новинару по имену С. Хамбо, под ефектним насловом: "Шаровић: Политички конкуренти Савеза за промјене у РС-у воде бруталну `гадафијевску` политику", овај смушени зелембаћ у кожи српског министра изрекао је глупост и бесмислицу, коју више нико ни на западу не користи, због очигледног разлога.

Моамер ел Гадафи је био афрички и либијски јунак, частан човјек, харизматични лидер и визионар, кога су морали брутално мрцварити и убити дојучерашњи западни фаворити из Муслиманског братства, ИСИЛ-а и Ал каиде, да би избрисали властите кредите које је овај државник дао њиховим владама као геополитички рекет, да би обезбиједио мир своме народу и својој држави. Ето… то му није помогло а радикални исламисти су уз помоћ запада уништили и мир на афричком континенту и на десетак дијелова поцијепалу државу Либију, коју је просперитетном и богатом направио управо Гадафи и његов режим.

То је данас ноторна чињеница и овакав вид фанатизма и дрскости над уништеном државом и вођом који је симболизовао мир и стабилност још увијек испољавају и показују само припадници радикалне исламистичке организације Муслиманска браћа. Оне организације која је у Сарајеву "код куће" и чији духовни лидер Јусуф еф. Кардави редовно бива дочекиван у чаршији од стране вјерских и политичких лидера, као велики пријатељ и покровитељ теократске илузије у којој живи Сарајево.

Гадафи је био и велики пријатељ српског народа и Србије: одбацио је сваки вид санкционисања Србије, јавно и отворено подржао отпор НАТО агресији, нудећи све видове помоћи. Сигуран сам да његово пријатељство Срби нису заборавили.

Али идентитет се не наслијеђује и свак онај ко је упознао Србе као народ, у историји и геополитичкој перспективи прошлог вијека, и Србе данас, зна да овакве изјаве у којима се национални пријатељи проглашавају симболима зла а историјским непријатељима не замјери ни због најгорих злочина и убистава, тешко може изговорити Србин. У свим наступима Драгана Мектића, Мирка Шаровића, Дарка Бабаља и сличних, видљиво је агресивно пљување по Србима и свим њиховим пријатељима али и полтронски однос према династији Изетбеговић која је утемељила концепт вјерском мржњом задојене антисрпске политике.

И потпуно негирање било какве пријетње, упркос терористичким нападима у Зворнику и Сарајеву (Рајловац), уз обавјештајни надзор и прислушкивање оних који се баве темом тероризма (прије свега и овог аутора); денунцирање, прљаве конструкције и лажи као посебан вид застрашивања народа; разне врсте обавјештајних продора ("Ушће" – Србија) и надзора над приватизацијским процесима у дијелу БиХ гдје су већински настањени Хрвати; прислушкивање тужилаца и судија - континуирано и агресивно ометање у раду - практично рушење правосуђа; стално одвлачење пажње од терористичке пријетње потпуном криминализацијом јавне и политичке сцене, нагодбе за повратнике са сиријског ратишта; измјена закона о странцима и њиховом боравку (како би се из имиграционог центра ослободило лице које представља пријетњу националној сигурности - "Абу Хамза" – Имад ал Хусин); ирационална политика прикривања странаца у БиХ и одсуство било каквог надзора над њиховим боравком; заштита починиоцима ратних злочина на вјерској основи на подручју Возуће и многе друге активности, уништавале су, плански, могућност било каквог бављења изворима и формама терористичке пријетње.

Сваки отпор екстремним идеологијама и терористичким организацијама је дрско, са нивоа Министарства безбједности, осуђиван, компромитован и обесмишљаван.

Терористички напад на полицију у Зворнику, убиство полицајца Ђурић Драгана од стране Нердина Ибрића, вјерског фанатика и вехабије, који је, по ријечима властите мајке, инструиран и усмјерен у радикалном месџиду у Дубници, као и убиство два војника Оружаних снага у Сарајеву (Армин Салкић и Недељко Радић) од стране вехабије Енеса Омерагића уопште нису озбиљно истраживана.

Чак је примјетно било у јавности одсуство правилне, правне квалификације ових дјела као кривичних дјела тероризма, иако су од стране Трампове администрације уврштени међу 78 најтежих терористичких акција у свијету у посљедње три године.

И бацање пиротехничких средстава под возило генерала Анте Јелеча (тунел Салаковац) од стране радника Обавјештајно-безбједносне агенције, као и напад на тадашњег премијера Србије Александра Вучића у Сребреници такође нису процесуирани.

Имало је то и своју срамну, политичко-бесправну припрему: у отвореној правосудној фарси, у којој је смијењен директор СИПА Горан Зубац да би, одмах након избора новог директора, било суспендовано 13 изузетних кадрова, службеника агенције, неколико руководилаца и виших инспектора. Уочљива, али у јавности прикривена, је била и смјена Амера Веиза, шефа одјела за борбу против тероризма. Многи од избачених су враћени у службу, али су уклоњени са ранијих руководних позиција и дужности.

На овај начин су из СИПА суспендовани виши инспектори Марио Капетановић и Џенана Омерхоџић (која је под оптужбом за лажно пријављивање ухапшена), значајни и угрожени јер су водили операцију кодног имена "Озрен", утврдили одговорност, па ухапсили Шемсудина Мехмедовића, због првих ритуалних клања у БиХ, код Тешња, 21. септембра 1992. године.

Та прва ритуална одсијецања глава четворици невиних Срба и злочини исламских милитаната почињени на подручју општине Тешањ одсликавају у потпуности фанатичну вјерску изопаченост и поступање џихадиста у рату и за њих је осумњичен, по командној али и личној одговорности, Шемсудин Мехмедовић, функционер СДА и посланик те странке у Заступничком дому Парламентарне Скупштине БиХ, али је у истрази на површину испливала и одговорност Амира Ахмића, ратног шефа Службе државне безбједности у Тешњу, који је бошњачки агент у Хашком трибуналу практично од оснивања тог суда.

У овом предмету, поступање Тужилаштва БиХ било је крајње политички мотивисано и тенденциозно, видљиво посебно кроз одбијање да се испуне законске обавезе, створе услови за провођење истраге и поступка доказивања почињених кривичних дјела, показало се у Извјештају о почињеном кривичном дјелу ратног злочина који је поднио МУП Републике Српске, једнако као и у оперативној акцији агенције СИПА под кодним именом "Озрен". Начин на који су одбијани захтјеви Државне агенције за истрагу и заштиту, избјегавање да се заштите свједоци којима је живот угрожен уз одбијање мјера претресања одређених локација и просторија, одбијање да се донесе рјешење о притварању, директна заштита одговорном Мехмедовићу за непобитно утврђене ратне злочине, отворило је у јавности кључна питања о чињеници да се злочини према српском народу не процесуирају, нарочито ако је видљива одговорност и учешће у њима бивших или актуелних функционера из реда бошњачког народа. Евидентно је било исто тако нескривено, незаконито и неморално, пристрасно и некоректно понашање локалних дипломата и амбасадора западних земаља у Сарајеву.

Чињеница је да су такви злочини радикалних исламиста у БиХ, нарочито на подручју Тешња, почињени од стране припадника муџахединских јединица, под командом Зеида Дукменића, тјелохранитеља Алије Изетбеговића, припадника јединице Црни лабудови и пријатеља наводног Србина из Прњавора Драгана Мектића, министра безбједности.

Контраобавјештајна заштита коју су агенције из Сарајева пружале Зеиду Дукменићу (рођеном у Белишћу у Хрватској као Жељко Дукменић, а који је био прије рата првак Њемачке и БиХ у борилачкој вјештини теквандо) унијела је многе забуне у истраге вођене овим поводом. Манипулисало се улогом муџахедина, па је Зеид представљен као Абу Зејд, те му је додијељено и додатно име Худејфа. Управо стављање припадника Одреда ел муџахедин, који никада није био на подручју Тешња, на списак ратних злочинаца познатих као Зеид, допринело је заштити ритуалног исламистичког убице.

Истина је да су у склопу јединица из околине Тешња дјеловали и кажњеници из Гуантанама, припадници тзв. Алжирске групе (које је Мехмедовић лично вјенчавао са локалним дјевојкама и женама) те Француске међу којима је најзначајнија интернационална криминална група из Рубеа, у којој су кључни били конвертити (као што је Зејд Дукменић), Лионел Думонт (Абу Хамза) и Кристофер Казе (Абу Велид). Ова група је позната по организовању напада на Самит Г-8 у Лилу, (Француска) као и по планирању напада на сједиште НАТО савеза у Бриселу - те по чињеници да је Димон побјегао из затвора у Сарајеву и послије седам година ухапшен у Њемачкој, а да је Казе убијен у једној полицијској акцији у Белгији.

Управо такве околности почињених дјела ратног злочина и њихова документованост хиљадама докумената и изјава, фотографија и видео снимака, уз постојање два логора у којима су затвореници мучени а неки и убијени (стадион у свлачионици ФК Тошк у коме је 18 дана провео и овај аутор), те логор-затвор у подрумским просторијама и гаражама уз Полицијску станицу Тешањ уз дјеловања тадашњих муџахедина који данас представљају извор највеће терористичке пријетње, отварају важно питање ослобађања криваца и вјештачког одржавања лажне слике протеклог рата. Злочини су чињени овако:

У шокантном исказу заштићеног свједока, чију су изјаву обезбиједили Капетановић и Омерхоџићка , тврди се да је Мехмедовић муџахедину Зеиду (Дукменићу, личном пријатељу министра безбједности Драгана Мектића и припаднику јединице Црни лабудови, тјелохранитељу и Алије и Бакира Изетбеговића…) који је Мехмедовићу донио одсјечене српске главе, заузврат поклонио никловани пиштољ и обећао да ће га похвалити код вође злогласног одреда "Ел муџахид", с којим је начелник тешањске полиције током рата блиско сарађивао! У истом свједочењу, Мехмедовић се оптужује и за ратне злочине, који укључују убиства, мучења и малтретирања заробљених српских цивила из Тешња и околине, који су држани заточени у логору у кругу полицијске станице у том граду.

Према исказу тог свједока, одсјечене српске главе из базе у селу Јабланица донио је муџахедин по имену Зеид, који се, у пратњи полицајаца Енвера и Амира Беше, те Бесима Сејдића, довезао пред полицијску станицу у Тешњу у теренском возилу.

"…Зеид је узео пртену врећу и унио је у зграду полиције, бацивши је на сто дежурног полицајца Хакије Хаџана, који је исхитрено упитао: `Шта сте то донијели, браћо?` Зеид је на то одговорио: `Што је начелник тражио, ми смо урадили. Донијели смо, брате, четири влашке главе њему на поклон`", испричао је свједок, наглашавајући да је након тога у станици полиције настало опште грљење и љубљење муџахедина и полицајаца.

Свједок наводи и то да је Мехмедовић дошао у станицу на позив дежурног полицајца, који је путем мотороле користио шифру "Хум 101".

"…Дежурни полицајац радосно му је саопштио да су браћа из Јабланице донијела хедију (поклон) и да он тражи муштулук. Недуго затим дошао је Шемсо (Мехмедовић) у друштву Емира Ахметовића. Тада је Зеид узео врећу и истресао главе у ходник. Главе су биле крваве, са стравичним изразом лица. На мјесту на ком су одсјечене видјело се да су нечим тупим одваљене, а по тјемену су се видјеле рупе, највјероватније од удараца тупим предметом. На једној глави није било ушију и носа, а на једној није било ока", наводи свиједок у овом стравичном исказу датом инспекторима агенције СИПА.

Према даљим наводима свједока, Мехмедовић је пљунуо у правцу одсјечених глава и рекао да је штета што су одсјечене само четири.

"Да сте, богдо, одсјекли и хиљаду других", рекао је Мехмедовић и, према исказу свједока, наредио полицајцима Емиру Ахметовићу, Смаилу Смаилбеговићу и Хакији Хаџану да покупе одсјечене главе и закопају их испод зграде болнице у Тешњу.

Мехмедовић је, потом, муџахедина Зеида (познаника и фитнес тренера министра безбједности Драгана Мектића) наградио никлованим револвером, који је донио из канцеларије : "...Ово је пронађено код једног Србина одавде. Њему више сигурно никада неће требати, а ево теби. Јесте да ћеш њиме моћи само шест Влаха убити",  рекао је Мехмедовић, и додао да ће Зеида и лично похвалити главном емиру одреда када дође у Јабланицу.

Заштићени свједок је том приликом истакао, тачније, оптужио Мехмедовића за убиства и злостављања српских цивила заточених у гаражама полицијске станице у Тешњу. Детаљно је описао методе мучења, од одвођења логораша на копање ровова на првим линијама фронта до поливања водом из шмркова усред зиме у дворишту станице полиције, по Мехмедовићевом наређењу.

Свједок је навео и случај убиства старца из села у околини Тешња, који је ухапшен јер је пекао ракију. "…Мехмедовић је специјалцима наредио да туку старца, који се презивао Аврак. У једном моменту, старац је од удараца пао низ степенице. Кад је утврђено да је мртав, Мехмедовић је наредио да га пребаце у болницу, гдје је установљено да је подлегао повредама од пада са степеница, пошто се наводно сам саплео".

Ову изјаву обезбиједили су припадници Министарства унутрашњих послова Републике Српске и она, уз спремност заштићеног свједока да се појави на суду и објасни догађаје и прилике, представља кључни доказ у утврђивању кривице Шемсудина Мехмедовића.

Након 18 мјесеци суспензије, биши инспектор Марио Капетановић се вратио у агенцију СИПА, док Џенана Омерхоџић још увијек води тешку правну битку. Али то није све.

Из Министарства безбједности отишао је и помоћник министра за борбу против тероризма и организованог криминала Вјекослав Вуковић, познат по томе што је управо он водио трећу ревизију држављанстава подијељених муџахединима и окончао је одузимањем близу хиљаду држављанстава. Кроз рушење квалитетних кадрова у сектору безбједности, плански и нескривено, из Сарајева је агресивно рушен заједнички систем безбједности.

Учестали извјештаји који стижу из Европске уније и Сједињених Америчких Држава о изворима терористичке пријетње у БиХ и од стране БиХ нису покренули ниједну осмишљену безбједносну мјеру, него су сви одговори који су стизали из Сарајева били тек пуко негирање пријетње и заштита брадатих "фолклорних група" из Ал каиде и ДАЕШ-а.

У стварности, на питање борбе против разних врста радикалних и екстремистичких идеологија на тлу БиХ никада није консеквентно одговорено од стране СДА и заједничких институција, али је након успоставе "нове власти" у Сарајеву првих дана 2015. године тиху опструкцију замијенила отворена подршка екстремистима. Главни извршилац ове политике заштите екстремиста, био је студент Више школе Хрватског МУП-а, министар безбједности Драган Мектић, уз помоћ СДС-а.

Након што су политике министра Мектића постале потпуно јасне, повећана је потреба да се медијски, журналистички, стручно, научно и систематично прати развој овог лошег процеса у коме очито Мектић није усамљен јер га снажно подржавају људи попут Шаровића.

Зато се измишља прича о наводним паравојним формацијама, о малољетној дјеци која се обучавају у Русији… о институционално организованом и прикриваном криминалу и корупцији… о прљавим убиствима и безакоњу, које се по вишедеценијској и на западу утврђеној матрици, приписује увијек и само српском народу и Републици Српској.

Због сарајевских привилегија и танког морала, многи корумпирани петљанци и политичари из СЗП су врло одлучно на бранику тероризма, Муслиманског братства, Ал Каиде и ИСИЛ-а.

Странци у Босни и Херцеговини, дипломатски талог и обавјештајни пацови уочавају да отпор њиховој геополитичкој пјешадији расте и да је у свјести Бошњака, Срба и Хрвата поодавно сазрела мисао да не постоји ниједан рационални разлог нити потреба да се земља држи на кратком поводцу споља без икакве одговорности и да од тога сви народи и грађани у земљи трпе само штету и никакву корист.

Најважнији отпор бруталном управљању земљом пружио је предсједник Републике Српске, ризикујући властити живот и политичку будућност. Додик је постао симбол отпора и лидерства за све људе на југоистоку Европе, поготово у државама бивше Југославије.

Из његовог јасног става и националног карактера, људи црпе снагу и одлучност, свјесни трагичног безизлаза у који цијели регион гурају исламистичке групе и НАТО политика. Само због тога, предсједник Додик није више појединац него посљедњи симбол праведне борбе и отпора нељудској хегемонији. У мрклом балканском мраку и тамном вилајету, Додик је постао свјетионик и чувар националног интереса.

Али то кошта и народ зна, да само храбри и часни људи могу ризиковати све, па и властити живот због народног интереса и слободе. Зато српски народ гласа за Додика. И опет ће.

Извор: anfor.org