X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
Хотел Вавилон
14/02/2018 |  08:14 ⇒ 09:19 | Аутор: РТРС

Глобус: "Ко спрема аскере за нови рат у БиХ?

Начином својственим недаровитом и незрелом политичару лишеном осјећаја за обзир, мјеру и одговорност, запријетио је Бакир Изетбеговић усред Загреба Хрватима у Босни и Херцеговини "конфликтом и ратом", наводи се у коментару Иве Лучића у листу "Глобус".
Бакирова Босна - Глобус -
Бакирова Босна - Глобус

Било је то у недјељу 4. фебруара 2018. на Првом програму Хрватске телевизије. Ипак, оставио је он великодушно и могућност да "конфликт и рат" избјегну. Требају се одрећи захтјева за "трећим ентитетом", а било би још боље и сигурније ако би се одрекли и свих националних права и идентитета.

Тада рата с Хрватима сигурно не би било, јер не би било ни Хрвата. Објаснио је Изетбеговић да је захтјев за "трећим ентитетом" средство притиска на Бошњаке те да није могуће "извући линију" односно успоставити границу ентитета јер то није било могуће ни 1993. током хрватско-бошњачког рата.

На примједбу водитеља емисије како овдашњим политичарима због недавних трагичних искустава није баш примјерено зазивати рат, гост је одговорио: "Сигурно конфликт неће почети Бакир Изетбеговић нити Бошњаци. Зна се ко је сваки пут на Балкану почео конфликт."

Као додатну аргументацију против "трећег ентитета" употребио је тврдњу по којој 60 одсто Хрвата живи измијешано с Бошњацима. То је рекао као да су ти људи нека врста талаца, што је иначе постао уобичајено стајалиште бошњачких националиста и босанских унитариста.

Подсјетио је и на "удружени злочиначки потхват", "рушење Херцеговине и стотина џамија", "концлогоре за Бошњаке" и сличне што познате, што до непрепознавања увеличане или измишљене догађаје из споменутог рата. Поставио је и једно реторичко питање: "Како то мисле сада урадити оловком када 1993. то нису успјели с ХВО-ом?"

Заиста, како Хрвати мисле "оловком" односно демократским политичким средствима остварити равноправност и изборити се за права која су им иначе загарантована мировним споразумима односно уставима Федерације БиХ и БиХ? Управо она права која су успјели осигурати 1993. односно од 1990. до 1995. с ХВО-ом, а која су им касније одузета одлукама "високих представника" односно корумпираних службеника "међународне заједнице".

Тешко ће то "оловком" осигурати када на бошњачкој страни имају Бакира Изетбеговића и сличне политичаре који не маре за уставе, законе и демократске процесе, а код свога народа граде осјећај инфантилности, недужности и виктимизације по којем су они искључиво невине жртве, а други су искључиво злочинци.

Док увеличава бошњачке жртве и хрватске злочине, Изетбеговић негира или прешућује хрватске жртве и бошњачке злочине.

Истина је битно друкчија и она врло грубо оповргава изјаву Бакира Изетбеговића како бошњачко муслиманска Армија БиХ није чинила системске злочине, него се ту и тамо догодио неки инцидент.

У сукобу Армије БиХ и ХВО-а муслиманске снаге убиле су 1.051 хрватског цивила, од тога је било 930 одраслих хрватских цивила и 121 дијете. Бошњачко-муслиманске војне и цивилне власти су тијеком бошњачко-хрватског сукоба успоставиле 331 логор и затвор, у којима је било затворено 14.444 логораша или затвореника од чега су 10.346 били цивили, а 4.098 војници. Од тога броја 632 логораша и затвореника су убијена, а њих 50 окрутно је погубљено на ритуалан начин одсијецањем главе.

Спомињане су срушене џамије и изграђени јубиларни крст на Хуму па је добро подсјетити да су припадници Армије БиХ и исламистички добровољци под њиховом командом укупно уништили или оштетили 294 католичка вјерска објекта, и то 75 цркава, седам самостана, 94 капеле, 49 жупних кућа и објеката те 69 гробља.

Хрватско-муслимански сукоби нису започели у Херцеговини, него у централној Босни, увијек тамо гдје су Муслимани/Бошњаци били већина и осјећали се јачима. Злочин који су починили припадници ХВО-а у борбама за Ахмиће познати су јавности и кажњени су, као и већина других. Злочини које су починили припадници Армије БиХ и добровољачких исламистичких јединица у Дусини, Орлишту, Житачама, Трусини, Ораховици, Шушњу, Маљинама, Уздолу, Дољанима, Бугојну, Јабланици и на многим другим мјестима, нису толико познати и углавном нису кажњени.

Посебно тежак злочин почињен је у Грабовици, гдје су припадници Армије БиХ 9. септембра 1993. изван борбених дјеловања, у дубини своје територије поубијали 33 становника тог малог хрватског села. Остаци њих 19 ни данас нису пронађени. Сукоб је у Мостар и југоисточну Херцеговину дошао из Босне преко Коњица и Јабланице гдје је муслиманска војска прије сукоба у Мостару, од 25. марта до 9. маја 1993. убила десетке хрватских цивила. Преко 2.200 Хрвата било је затворено у тамошњим логорима (само у музеју у Јабланици 891 међу којима и око 60 дјеце), а више  10.000 их је протјерано према Мостару. То је један од узрока ширења рата на Херцеговину и треба бити посебно неосјетљив и покварен па све то игнорисати и назвати инцидентом. Нарочито када знамо да је Алија Изетбеговић бескрупулозно преварио хрватске званичнике почетком 1992. у договорима око референдума, независности БиХ и хрватских националних права у њој.

Негодовао је Бакир Изетбеговић и због градње Пељешког моста истичући гранични спор (успут буди речено, утемељен на кривотвореним неумским чапљинским катастарским књигама) и "право БиХ на приступ отвореном мору". Јавност је збуњена и не зна да се мост гради на територији Хрватске који ни на који начин није споран. Каква год граница била и гдје год гранична црта била повучена, то нема везе с положајем моста.

Осим што је неспоран у смислу дефинисања границе, он је и довољно висок да испод њега могу проћи и највећи бродови. Противљење градњи моста обична је уцјена којом бошњачко политичко вођство покушава отежати повезивање хрватског југа са сјевером и ослобађање Хрватске од неумског прометног и политичког апсурда.

Након свега реченог, Бакир Изетбеговић је позвао на "релаксацију" односа устврдивши: "Имате Бошњаке и Босну и Херцеговину који желе мир с Хрватима, добросусједске односе, равноправне односе, испомоћ једни другима." Заиста! Та је реченица у супротности са свиме што је претходно изречено, али све скупа врло јасно показује под којим би то условима Хрватска и Хрвати могли градити добросусједске односе с актуалним бошњачким вођством.

Изетбеговићев наступ на ХТВ-у јако подсјећа на иступ Радована Караџића у Скупштини БиХ 14. октобра 1991, када је рекао да они који желе српски народ силом одвести из Југославије "воде БиХ у пакао, а муслимански народ можда у нестанак, јер муслимански народ не може да се одбрани ако буде рат овдје".

Можда је сличности својих изјава с Караџићевим пријетњама у једном моменту постао свјестан и Изетбеговић па је додао "алиби реченицу" како он и Бошњаци неће започети рат, јер се зна ко га на Балкану сваки пут почиње. Па када се већ враћамо у прошлост и давне ратове, да видимо зна ли се баш све и ко је то на Балкану односно у бившој Југославији и њеној ближој околини "сваки пут" започињао ратове.

У контексту дубоке носталгије за османским раздобљем, све чвршће духовне, културне и политичке везе бошњачких елита с Турском, али и већ одмаклог процеса самовиктимизације, није згорег подсјетити на неке чињенице из прошлости. Према подацима Салима Ћерића, босански и херцеговачким услимани учествовали су у 241 бици против 16 различитих хршћанских народа. На територији данашње БиХ вођено је 85 битака, а остале на територији других држава.

Муслимани из БиХ са сусједним народима, и то 67 с Хрватима и Црногорцима. У бици на Мохачу 1526. учествовало је око 20.000 муслимана из БиХ, док их је идуће године отприлике исто толико учествовало у пљачкашком походу на Хрватску. У сличном походу на Хрватску током 1531. године учествовало их је око 50.000. Босански и херцеговачки муслимани водили су од 15. до 18. вијека углавном нападачке ратове против Хрвата, док су у 18. и 19. вијеку, у вријеме слабљења Османског Царства, водили углавном обрамбене ратове против Срба и Црногораца.

Сјећања на ове касније ратове пуно су свјежија, што је поспјешило хрватску пропаганду из 19. вијека како су босански и херцеговачки муслимани "цвијеће хрватског народа" те да они "нису никада ратовали против Хрвата". Јесу ли битке под Клисом, Бечом, Сигетом или Сентом у којима је учествовао и изгинуо велики број "босанских газија" геноциди над "хрватским народом" или су то освајачки ратови и евентуално "геноциди" над тамошњим становништвом? Зна ли Бакир Изетбеговић "ко је сваки пут на Балкану почео конфликт" и од када се тај "сваки пут" рачуна?

Изетбеговићева пријетња дио је уобичајене политике бошњачких националиста и унитаиста. Када је у јануару 2009. дошло до одређеног компромиса три национална вођства формулисаног у тзв. Прудском споразуму, тадашњи бошњачки члан Предсједништва Харис Силајџић неконтролисано је у тв-емисији викао на бившега предсједника СДА Сулејмана Тихића пријетећи "новим сукобима Хрвата и Бошњака".

Само мјесец дана касније и сам Тихић, који је иначе сматран мирољубивим и умјереним политичарем, под притиском очекивања бошњачке јавности и оптужби за издају, упозоравао је на могућност ратних сукоба ако се не постигне споразум. То је поновио и крајем јуна исте године у контексту могућег укидања институције Високог представника (ОХР).

У октобру је Тихић затражио јачање државног нивоа власти, уз катастрофићну пријетњу или процјену - како се коме више свиђа: "Остане ли овако, није питање хоће ли доћи до сукоба, него када ће доћи."

Сличних изјава има на стотине па би се лако могло помислити како оне заправо и нису одраз стварности, већ прије немоћи и фрустрације. Међутим, након помало увијених пријетећих процјена политичара услиједиле су и пуно конкретније пријетње и позиви бивших ратних заповједника бошњачко муслиманске Армије БиХ.

Некадашњи заповједник Врховног штаба Армије БиХ Сефер Халиловић више пута је отворено пријетио ратом и Хрватима и Србима. Од његових су се изјава у септембру 2016. ограђивале чак и неке бошњачке борачке организације. Бивши командант Петог корпуса Армије БиХ АтифДудаковић одржао је у јануару прошле године у Луксембургу трибину на којој је позвао младе Бошњаке да се наоружају.

Рекао је да су Бошњаци олако напустили служење војног рока те затражио да сваки Бошњак са 17 година мора себи купити војну униформу, изме, врећу за спавање и руксак. На одазив, изгледа, није требало пуно чекати, ових дана на интернету се појавила снимка из кампа за обуку "аскера" што је турски назив за војнике. Камп је изграђен уз језеро Јелен на територији Тешња, тик уз границу општие сора с већинским хрватским становништвом.

Основали су га припадници вехабијског/селефијског покрета, а полазници обуке су бошњачки муслимански дјечаци који се, по ријечима оснивача кампа изреченим на јавној телевизији, "брину о свом тијелу и духу" и припремају се "за оно што долази". А шта то долази можемо претпостављати и евентуално закључивати из пријетњи ратом које све чешће и отвореније шаљу бошњачки политичари и ратни заповједници, из циљева обуке коју у земљи и иностранству проводе разни "аскери", из нефункционирања институција БиХ те из кукавичке и лицемјерне шутње ,еђународних организација и европских држава које су "гарант провођења Дејтонског споразума" и очувања мира у БиХ.

Шта год се догодило, Хрвати ће логиком мјерљивости политичког утицаја за то бити најмање одговорни, али није искључен, да ће као и раније, ако буду наивни, испасти највише криви.