X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
Хотел Вавилон
09/11/2018 |  20:28 ⇒ 21:20 | Аутор: РТРС

Тегелтија: Институционално неповјерење као основна кочница живота у БиХ

Потребно је градити повјерење на свакодневној основи и предузети неке симболичне политичке кораке који би означили почетак једне нове ере у функционирању БиХ, сматра предсједник ВСТС Милан Тегелтија.
Милан Тегелтија   (Фото:vecernji.ba) -
Милан Тегелтија (Фото:vecernji.ba)

Тегелтија се данас огласио на друштвеној мрежи Фејсбук, текстом "Институционално неповјерење као основна кочница живота у БиХ".

Текст преносимо у цијелости:

- Не пишем и јавно не говорим често, скоро па никако, о дешавањима која нису у директној вези с функционисањем система на чијем сам челу.

Међутим, то не значи да сам незаинтересован и да немам свој став о свему што се дешава у друштву у којем живим. Данас, без неког посебног разлога, осјетио сам моралну потребу да један свој начелни став, који нема директне везе с правосудним системом, мада посредне и те како има, не задржим у себи него да га подијелим у нади да ће га добронамјерни и разумни људи схватити на исправан начин, те можда почети размишљати конструктивно, имајући у виду проблем који ћу апострофирати.

Они недобронамјерни и ћутање би негативно квалификовали, па се њима посебно не оптерећујем.

Оно о чему ћу писати сматрам темељним проблемом у функционисању БиХ, који у ланчаном низу вуче све друге проблеме који спречавају општи напредак друштва и у социјалном и у економском смислу.

Ако поставите питање шта је то рационални разлог због којег БиХ, оваква каква је конструисана у Дејтону, не напредује, па ако из тих разлога искључите сложену уставну структуру (која је далеко од најсложенија на свијету, нпр. Сједињене Америчке Државе са својих 50 савезних држава и пратећим законодавним, извршним и судским апаратом су далеко сложенија уставна контрукција него БиХ и таквих примјера има много) доћи ћете до врло једноставног одговора.

То је унутрашње институционално неповјерење.

Друштвено, политичко и свако друго неповјерење је дубоко уткано не само у главама људи, него посљедично и у институционалне механизме функционисања БиХ.

Узмимо, на примјер, Уставни суд БиХ, сви слободно мислећи људи, а посебно сви правни експерти, рећи ће вам да стране судије у Уставном суду у најмању руку нису сретно рјешење, с том разликом што ће вам неки од њих рећи, иако је тако, још су нужни, док ће други тврдити да је давно дошло вријеме да у Уставном суду буду искључиво домаће судије.

Када поставите питање зашто су стране судије уопште одређене у Уставном суду, доћи ћете до једноставног одговора. Због недостатка институционалног повјерења, које се огледа у страху од прегласавања двојице судија из једног народа од четворице судија из друга два народа. На овај начин зацементирано је неповјерење у темељима функционисања Уставног суда БиХ.

То је само један од примјера (који се могу видјети на сваком институционалном облику и нивоу) како неповјерење у ствари креира нашу друштвену стварност.

Ако ћемо бити до краја поштени и разумни, то неповјерење и ти механизми засновани на неповјерењу су били разумни након окончања рата па и до 10 година послије, али сада, 23 године од завршетка рата, неповјерење и институционални механизми засновани на неповјерењу уништавају могућност прогреса друштва у цјелини.

Да се одмах разумијемо, механизми неповјерења и механизми институционалне равноправности конститутивних народа и ентитета нису исто, мада на први поглед могу да личе и збуњују.

Према томе, када овдје пишем о механизмима неповјерења, не говорим о механизмима равноправности конститутивних народа и ентитета на којима почива уставна структура Босне и Херцеговине и у погледу те позиције равноправности нужно је њено искрено прихватање од свих политичких актера. Одсуство искреног прихватања те равноправности покреће опет точак неповјерења и води до задржавања, па чак и продубљивања перцепције и механизама институционалног неповјерења.

Због тога није разумно условљавати укидање интитуционалних механизама неповјерења, укидањем институционалних механизама равноправности конститутивних народа и ентитета, јер на тај начин никада нећете избацити неповјерење из темеља функционисања државе, а самим тим нећете уклонити кочнице озбиљног развоја и прогреса друштва и у социјалном и политичком и у економском смислу. Зашто? Па просто зато што се нико неће одрећи садашњег уставног степена равноправности и ту ћете одмах доћи у ћорсокак и блокаду, таворећи и копрцајући се у форми простог опстанка док ће сваки развој и напредак бити суштински немогућ.

Двадесет три године након рата дошло је вријеме да политички актери који преузму одговорност за власт, прије свега, прихвате стварност такву каква јесте и из те стварности извуку највише могуће на добробит свих. Морају се почети повлачити потези који су засновани на повјерењу и у заједничком интересу, умјесто оних заснованих на неповјерењу и перцепцији да свако свакога на сваком кораку жели да превари и извуче неку корист само за себе или групу којој припада.

То, наравно, подразумијева вријеме, али ако тај процес никада не започне, то вријеме потребно за успостављање потпуног, макар институционалног, повјерења никада неће ни почети тећи.

Ни брак заснован на неповјерењу не може опстати, ни другарство ни било који други однос, па како онда мислимо да било какав облик државне организације може функционисати на легализованим механизмима институционалног неповјерења.

Но, као и у свему другом, повјерење се дуго гради и стиче, а изузетно брзо губи, зато је потребно бити разуман, не тражити све одмах, не очекивати одмах превише, потребно је градити повјерење на свакодневној основи и предузети неке симболичне политичке кораке који би означили почетак једне нове ере у функционисању БиХ. Пронаћи тачке неспорних заједничких интереса које онда треба форсирати, а њих заиста може бити много, при том избјегавати конфликте око питања гдје постоје фундаменталне супротности и онда полако стрпљиво и разумно градити ту кућу повјерења, циглу по циглу сваког дана, сваке седмице, сваке године све више и више, до тренутка када ће се повјерење само по себи почети подразумијевати, а онда ће и она "тешка питања“"вјероватно сама по себи излапити.

За овакав нови приступ потребно је, прије свега, пуно храбрости, одговорности, разума и политичке мудрости, јер ипак људи који овдје живе насушно требају, прије свега, наду да ће бити боље, а у атмосфери перманетног конфликта, напетости и неповјерења такву наду не могу имати, напротив.

Да ли ће те храбрости и мудрости бити, показаће вријеме, ја желим да вјерујем да хоће, ваљда сам непоправљиви оптимиста.