Анђелковић: Политичари немају право да ућуткавају цркву
"Чини ми се да би било некоректно оспоравати политичким структурама да понуде своје виђење решења, односно да га изложе референдумском суду грађана, уз све политичко и историјско бреме које са собом по власт носи ма који исход изјашњавања бирача", истакао је Анђелковић.
Он је нагласио да му с друге стране делује једнако неприхватљиво, што је код државног врха сада случај, негирање права СПЦ-у да има сопствени став по питању будућности Косова, односно да исти јавно заговара чак и у контексту потенцијалног одржавања референдума.
"То није никакво лоше мешање цркве у политику. Како због специфичних историјских околности које важе за нас, тако и у светлу универзалних демократских вредности! Српски народ је у другој половини 15. века - са отоманским освајањем последњих остатака Србије, Босне, Херцеговине и Зете - изгубио класичне елементе своје полицентричне државности. Неко време је њен пламен одржаван посредством институције српских деспота у 'избеглиштву' /назовимо то владом у егзилу/, а онда је и тај траг државности нестао. Као њен институционални чувар остала је Српска православна црква", подсјетио је Анђелковић.
У таквим околностима, каже он, Црква је суштински допринијела очувању нашег средњовјековног државног насљеђа као и, макар код православних Срба, националне свијести.
"Без претеривања, била је кључни инспиратор национално-ослободилачке борбе из које је произашла обнова српске државности у залеђу Јадрана /Црна Гора/ и на простору Подунавља тј. у Шумадији. СПЦ је уз то разбацивала искре српске националне и државне идеје на свим територијама на којима су Срби били иоле компактно настањени а оне још нису биле ослобођене", навео је Анђелковић у ауторском тексту за "Политику".
Из свега реченог, истакао је он, јасно је да је Српска црква "старија" од модерне српске државе "/кажем у једнини јер нажалост Црна Гора иако српска земља није више српска држава док је Република Српска државни ентитет у оквирима БХ заједнице/".
"С правног становишта у секуларној држави то много не значи, али свакако значи у моралном и националном погледу. Отуда, мени је због свега реченог проблематично када се негира право СПЦ-у да о важним националним питањима, сада конкретно о Косову и Метохији, заузима аутентичну позицију макар она била и у раскораку са државном. Уверен сам да многи мисле као и ја, са консеквенцама које то може да има по рејтинг политичара. Али нека о томе мисле они", рекао је Анђелковић.
Према његовим еијечима, у главне елементе грађанског друштва спадају: тржишна економија и субјеки који ту делују, независни медији, од државе независни извори експертизе о свим аспектима владине политике, разграната мрежа добровољних удружења у свом областима друштвеног живота.
"Ту се налази и СПЦ, ма колико такво упрошћено сврставање Цркве може да заболи многе људе привржене традицији и националној идеји. Ту смо где смо, било то добро или лоше, али онда бар да то уважимо без двојних стандарда. А по дефиницији субјекти грађанског друштва - значи и СПЦ - постоје да би се борили за реализацију своје мисије, односно ради заштите грађана који им прилазе или су у фокусу њихове пажње", додао је Анђелковић.
Он је истакао да су институције грађанског друштва независне у односу на власти али она није у односу на њих и имају право да у домену своје моћи а у складу са својим циљевима настоје да модификују владину политику.
"Стварајући одговарајућу друштвену атмосферу, већ зависно од свог угледа и снаге, подстичу владајуће структуре да размисле о њиховим захтевима. Наравно, оне могу да их уваже или одбаце. То је већ питање политичке калкулације. Свако је ту кројач своје среће али никоме није забрањено да у руке узме прибор за друштвено 'шивење'", нагласио је Анђелковић.
Он је упозорио да је друга страна медаље да ли се многи наши политичари можда боје утицаја и угледа СПЦ па зато покушавају да је ућуткају, закључивши да на то већ немају право.