Тежак живот брачног пара Врањеш
- Треба купити, треба нешто набавити, али шта ћеш, како ћеш, када немаш чиме, ни како. Сналазимо се како знамо и умијемо, а живјети се мора - каже Сава Врањеш.
Овако тешку животну причу почиње осамдесетједногодишња бака Сава. Непокретна и оштећеног слуха, дане проводи у собици од пет квадрата са супругом Илијом, такође тешко болесним и везаним за постељу.
- Овако нам јесте. Не могу никуда. И шта ћу - сјетно прича Сава.
Трошна кућа у којој живе нема мокри чвор, а струја им је уведена недавно. Кров прокишњава, а у случају већег снијега, читавој кући пријети урушавање.
Њихов син Чедомир током протеклог рата разболио се и умро, а кћерка Мира удала се у сусједно село. Иако и сама у тешкој материјалној ситуацији, повремено их обилази и помаже им колико може.
- Кад год могу дођем. Нешто им помогнем, урадим, припремим и тако, родитељи су ту, док могу помоћи ћу - прича Мира Умићевић, Савина и Илијина кћерка.
Једина примања су им педесетак марака социјалне помоћи, коју троше на лијекове. Најближа амбуланта од њиховог села удаљена је шест километара, па углавном зависе од комшија.
- Ако треба отићи у Нови по љекове, ако треба храну добавити, дрва, и тако, кад год могу, ту сам да помогнем - каже комшија Брацо Врањеш, из Малог Дубовика.
Међутим, све то је недовољно, јер због здравственог стања у којем се налазе, Сави и Илији неопходна је цјелодневна њега. Надају се да ће се наћи људи који ће им бар поправити кров и обезбиједити храну и огрев за зиму.