X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
12/01/2019 |  14:05 ⇒ 14:06 | Извор: РТРС

Загреб и Сарајево створили "геноцидну" Републику Српску, а сада бх. Хрвате уче моралу

Још од ливањског питања с почетка 90-их, када је политичко водство Хрвата у БиХ тражило да референдумско питање о независној БиХ постави додатак, тако да се унапријед дефинише као унија три административно-територијалне заједница, због одбијања бошњачких представника та иницијатива није прошла.
Потписивање Дејтонског споразума - Фото: АП
Потписивање Дејтонског споразумаФото: АП

Чак је дефиницију уније трију република тражила и Европска заједница као услов за признање БиХ. А Хрвати су прихваћали чак и приједлог по којему би остали без Мостара, који би тада припао већинској бошњачкој јединици, што данас изгледа и звучи непојмљиво.

Ауторски текст аналитичара Зорана Крешића за бх. издање Вечерњег листа преносимо у цијелости и без уредничких интервенција.

Једном приликом, кажу да је то постало и легенда, великан новинарства и књижевности Петар Милош дошао је код једнога тадашњег збаничника Хрвата у Херцег Босни након потписивања Вашингтонског споразума како би добио информације каква је даљња перспектива Хрвата у БиХ. И прије него што је успио отворити уста, претекао га је овај и данас живући политичар питањем: "Мој Петре, што ће ово бити с нама?".

“Уклапање" Херцег Босне, а бројни Хрвати у БиХ то су доживљавали и издајом, због чега је и предсједник Мате Бобан поднио оставку, у оквире хрватско-бошњачке Федерације БиХ било је наметнуто од службеног Загреба.

То је учињено потписивањем Вашингтонског споразума 18. марта 1994. године између бошњачког предсједника Алије Изетбеговића и хрватског представника Крешимира Зубака.

Све је овјерено у Дејтону, гдје питање Херцег Босне или хрватске административно-територијалне јединице више уопште није било на столу, опет због "виших" интереса Загреба, а једине су двије константе биле непромјенљиве - Република Српска и Федерација БиХ.

Бх. Хрвати више пута продани

Тај су споразум, а за што постоје хиљаде фотографија, најприје након троседмичних разговора, у војној бази Рајт -Петерсон у Дејтону 21. новембра 1995. године парафирали предсједници Хрватске Фрањо Туђман, БиХ Алија Изетбеговић и Србије Слободан Милошевић. Споразум је службено потписан у Јелисејској палачи у Паризу 14. децембра 1995. године уз присуство предсједника најважнијих свјетских сила.

Тиме су практично Хрвати из БиХ гурнути на маргине, "геноцидна" Република Српска је као чињеницу "аминовао" цијели свијет, а све потписали предсједници БиХ и Хрватске уз, дакако, очекивани пристанак Слободана Милошевића. Прича и није тако једноставна, макар ако се има на уму положај Загреба и овдашњих Хрвата, али у грубим контурама то је био расплет.

Чак 24 године од потписивања Дејтона, који су само ријетки критиковали, постало је проблематично то што хрватски представници у власти у БиХ, предвођени Драганом Човићем, одлазе на церемонију у Бањулуку "славити геноцид". И то најснажније осуде, сотонизирање и сијање мржње пристигли су управо из Загреба и Сарајева, које је створило ту Бањалуку. Није непознато како се испод Сљемена ништа не зна о БиХ, чак ни у службеним институцијама, част ријеткима, нити се покушава разумјети садржај и дубину проблема у којему се налазе овдашњи Хрвати и сама БиХ.

Наиме, још од ливањског питања с почетка 90-их, када је политичко водство Хрвата у БиХ тражило да референдумско питање о независној БиХ постави додатак, тако да се унапријед дефинише као унија три административно-територијалне заједнице, због одбијања бошњачких представника та иницијатива није прошла. Чак је дефиницију уније три републике тражила и Европска заједница као услов за признање БиХ. А Хрвати су прихваћали чак и приједлог по којему би остали без Мостара, који би тада припао већинској бошњачкој јединици, што данас изгледа и звучи непојмљиво.

Све то, па и мировни споразум из Синтре, одбио је Алија Изетбеговић, а што је, по многима, био један од главних разлога за улазак у крвави рат. Бх. Хрвати нећкали су се хоће ли ипак прихватити крње референдумско питање, али је процјена Загреба, који је био војно и дипломатски притиснут, пресудила те су након позива предсједника Туђмана те двојице надбискупа Винка Пуљића и Фрање Кухарића, бх. Хрвати ипак изашли гласоати и били тај језичац на ваги прегласавања Срба, који су били за останак у крњој Југославији.

Хрвати у БиХ након тога су прихваћали све мировне приједлоге уз притисак из Загреба, па чак и оне који им нису били прихватљиви. Најлошији од свих био је онај из Вашингтона када су практички остали без властитог ентитета. А Загребу је таква трговина требала како би од "легалних" власти у Сарајеву добили допуштење да Хрватска војска може ући у залеђе Крајине с бх. странке.

Тако је потписан Сплитски споразум који је омогућио извођење више војних операција, од ослобађања Купреса и Гламоча те заузимања Грахова, што је био кључни предуслов да Хрватске снаге могу освојити Книн и сломити побуну. Без овога потеза, "савеза" с Бошњацима, и уз трговину Херцег Босном, у Хрватској би вјероватно ствари завршиле уз далеко веће жртве или можда чак и уз останак неког облика САО Крајине.

Све војне побједе направили су у заједништву Хрватска војска и Хрватско вијеће обране. Војне јединице ХВО-а и ХВ-а у оквиру Хрватских снага стигле су чак на 21 километра до Бањелуке. Један телефонски позив из Вашингтона у Загреб, односно командом центру у БиХ, зауставио је улазак Хрватских снага и заузимање Бањелуке. Исте оне Бањелуке која се могла наћи с друге стране садашње ентитетске границе. Но, виши интереси су опет пресудили. Садашњу Републику Српску створили су, дакле, Хрватска, Сарајево и Београд уз асистенцију међународне управе.

Политичко насиље

Након што су права бх. Хрвата годинама унаказивали међународни званичници и претворили их дословно у мањину како би лакше ријешили проблем са двијема непознаницама, посљедња брана за очување идентитета с тек неколико полуга, остала је снага властитог организоивања, али и практичног политичког пактирања с онима који су против политичког и институционалног насиља већине те покушаја да се у дјело проведе оно што су Срби радили у Југославији. У томе смислу потребе политичког и националног опстанка овога народа, једино се треба разумјети веза ХДЗ-а БиХ и СНСД-а, при чему нитко не негира жртву коју су поднијели Хрвати у томе ентитету, нити ју се смије заборавити. Овај "пакт" интерес је како би се зауставила политика "један бирач - један глас", слабљење улоге Дома народа или његово укидање те промјене Устава који би укинуо конститутивне народе. Деведесетих је то тражио Београд, данас то исто ради политичко Сарајево.

Извор: www.dnevnik.ba