Липљан: Једина школа која не ради понедјељком
Основна школа "Браћа Аксић", основана прије 154 године, стуб је опстанка и темељ на којем преосталих око 350 Срба из урбаног дијела Липљана, гдје их је до 1999. године живјело више од 15.000, настоји да изгради будућност.
Упркос притисцима и свакодневној изложености ученика ове школе пријетњама, провокацијама и честим каменовањима, она је опстала и уз оближњу цркву представља стуб опстанка Срба и српских институција у општини Липљан, каже директор школе Братислав Ђедовић.
- Јесте да се број Срба у односу на укупан број становника општине мери промилима, али, иако смо малобројни, ми представљамо камен темељац на којем се заснива цјелокупна политика опстанка српске школе, институција и српства у Липљану - каже Ђедовић.
Он наводи да је школа "Браћа Аксић", уз основне школе у Призрену и Приштини, најстарија српска школа основана на територији Косова и Метохије.
Српски ђаци и њихови наставници су 1999. године протјерани из старог школског објекта, грађеног почетком прошлог вијека.
Настава је организована у гаражама и приватним кућама до 2006. године, када је о трошку Владе Србије изграђен савремен објекат у строгом центру града који од мјесне цркве дијели магистрални пут, којим, вели Ђедовић, свакодневно више од 2.000 албанских ђака пролази и са којег свакодневно провоцирају српске ученике и њихове наставнике.
- Ово је једина српска школа, а верујем и једина у свету у којој се настава изводи од уторка до суботе јер понедјељком школа не ради због пијачног дана - каже Ђедовић, наглашавајући да управо та чињеница довољно говори о условима у којима се српски ђаци школују.
Ђедовић подсјећа да су наставници, бјежећи пред разулареним албанским хордама 1999. године, успјели да сачувају бисте браће Аксић и извуку документацију из архиве која чини историјску грађу о трајању ове српске школе.
- Историјат школе и њено трајање дају нам додатну снагу да истрајемо и да спасавањем школе спасимо бар наду да је повратак и опстанак Срба у овој општини могућ - истиче Ђедовић.
Од укупно 133 ученика, у матичној школи у Липљану број ученика је током протеклих пет година смањен за више од пола, у истуреним одјељењима у Новом насељу је остало мање од трећине, као и у мултиетничком селу Рабовце, док је број ученика у Старом Грацку, познатијем по масакру 14 српских жетелаца, сведен на 13.
- Уз Липљан, највеће расељавање је погодило Ново насеље у којем смо до пре неколико година имали по минимум 15 ученика у сваком од осам разреда - наводи Ђедовић и каже да, уз лошу безбједност, незапосленост тјера младе родитеље на исељавање.
Уколико се, вели он, младим брачним паровима не омогући егзистенција, биће узалудни напори државе Србије да опремањем школа савременим училима и помагалима, попут електронских табли и дневника, створи савремене услове за школовање српских дјечака и дјевојчица у Липљану.
Учитељица Оливера Зарковић каже да је поносна што припада генерацији српских учитеља који настоје да дјеци "усаде знање и свест којој нацији припадају".
- Тешко бреме одговорности је на свима нама јер, уз обавезу да дјеци пренесемо знање и научимо их првим словима азбуке, непрестано је присутан страх првенствено за њихову безбједност - каже она.
Учитељица истиче да у школи нема запосленог - ни наставника нити помоћног радника, који одлази кући сам јер "од куће до школе прате дјецу" и тек кад дјецу преузму родитељи спокој се колико-толико врати.
Наставници и запослени у овој школи, њих 93, углавном чине млади који су, наводи Ђедовић, свако на свој начин, гаранција да српство неће издахнути у Липљану у којем се током посљедњих двадесет година населило близу 100.000 Албанаца, а историјска чињеница је да у Липљану, до почетка седме деценије прошлог вијека, није живјела ниједна албанска душа.