X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
РИЗНИЦА ЗНАЊА | 07/03/2014 | 10:32

Холандска легенда о лали

Као украсне биљке, лале су познате у Европи још од краја средњег вијека, па је од врста које су расле у природи настао велики број различитих лала. Ова биљка позната је још и као тулипан. Холандију сматрају другом постојбином овог цвијећа, јер се у тој земљи гаји највише различитих, најљепших и најскупоцјенијих врста тулипана. Али, коју легенду чува цвијеће које сваког прољећа краси двориште наших бака...

У нека давна времена, у Холандији, у једној кући далеко од града, усред поља, живио је један човјек. Био је врло усамљен. Једва да је памтио родитеље. Умрли су док је био дјечак. Осјећања као да су тада у њему потпуно замрла. У ствари, нису се ни развила. Једина вјештина којој је био вичан било је умијеће пуког преживљавања. Сијао је и садио само онолико колико му је било потребно за храну. Стога је познавао ћуд сваког годишњег доба. Непогрешиво је знао кад треба да посије, а кад да жање, којим биљкама да храни тих неколико домаћих животиња како би их, као и себе, одржао у животу. Није знао шта је новац, ниједан град није видио, а о научним и умјетничким достигнућима није могао ни да сања. Ћутке је слушао цвркут птица, хујање вјетра, шуштање пахуља и добовање кише по крову скромне куће.
И тако су пролазиле године. Бивши дјечак више није био ни младић, већ човјек. Обавивши послове, једнога дана кренуо је у шетњу. Био је април, а све око њега зелено. Та боја за овог усамљеног човјека није била ништа посебно. У априлу је увијек све било зелено, далеко, далеко – до хоризонта. Наравно, човјек није ни слутио шта би могло да се збива тамо далеко гдје се завршава зеленило. Велике куће и градови, људи који разговарају, обраћају се једни другима, додирују. Тако нешто овом усамљенику није ни падало на памет!
У одређеном тренутку, док је тако ишао кроз непрегледна поља, наишао је на канал за наводњавање. Прескочио га је. Али, кад се нашао с друге стране, као да се нашао у неком потпуно другом окружењу. Био је веома изненађен кад је видио нешто необично. Свијет који није познавао. Међу влатима траве угледао је некакво шарено биље. Да ли је то било цвијеће? Сагнуо се и примијетио да су шарене биљке заправо прозрачна, а ипак разнобојна мајушна бића. У ствари, дјевојке. Осим што су лебдјеле изнад земље, оне су у рукама држале музичке инструменте и раздрагано свирале.
Треба имати у виду да човјек о коме говори ова легенда уопште није познавао музику. Осим, разумије се, музике природних појава. Тако да је оно што је чуо за њега било једнако чуду. Сличну врсту склада никад није упознао, чак ни у природи. Љупка лица смијешила су му се и нетремице га посматрала. Онда је усамљени човјек спазио да међу тим малим прозрачним дјевојкама стоји једна која у рукама није имала ништа. Она није свирала, већ је играла. Била је најљепша од свих свјетлуцавих бића на окупу.
У њеном насмијаном лијепом лицу човјек као да је тек упознао живот. Одједном је разумио сврху свих ствари, чак и оних које никада није видио, његовим венама прострујала је крв на потпуно други начин. У ствари, тада је спознао и истинску љепоту природе, плаветнило неба у које је током дугих усамљеничких година узалудно упирао поглед. Укратко, он је ту малу прозрачну дјевојку страсно заволио, иако му нико прије тог дана није објаснио шта је то љубав. Била је то дубока љубав, узалудна и очајничка. Неузвраћена љубав.
Нажалост, то необично свјетлуцаво биће није познавало љубавна осјећања. Била је лијепа, добра и веома љубазна и то је било све. Није имала других осјећања. Зато и није знала да пружи своју малу руку и дотакне врело срце заљубљеног човјека. У њеној природи није било да му одговори истим осјећањем. Гледајући дјевојку која му је освијетлила живот, човјек је непогрешиво осјетио да она њега не воли. Његов очај био је неизрецив. Још извијесно вријеме слушао је музику, пјесму свјетлуцавих дјевојака и гледао игру оне коју је изненада заволио. Његова жеља била је толико јака да му је од силне љубави препукло срце. Клонуо је у траву. Био је сунчани априлски дан, музика се и даље чула док су нимфе скакутале поред човјекових уснулих очију.
Занимљиво је оно што се послије догодило. Краљица прољећних нимфи, иако лишена могућности да осјећа исто што и људи, ипак је разумјела да је непознати чојвек умро само због ње. Најприје је осјетила сажаљење, а онда и неку врсту кајања. Била је немоћна. Пропале су све прилике да му узврати љубав.
У знак сјећања на њихов сусрет и изненађење кад је прескочивши канал угледао мноштво шарених дјевојака, краљица прољећних нимфи наредила је сљедеће: да се од те године сваког априла на холандским пољима која је усамљени младић толико добро познавао, појаве љупки цвјетови. Цвјетови који ће подсјећати све оне који их виде на бол због неузвраћене љубави. Легенда о лали каже још нешто: онај ко види како се пупољак лале претвара у цвијет, доживјеће нешто потпуно неочекивано. Љубав ће му узвратити особа за коју је мислио да га никада неће завољети.

Лала или тулипан биљни је род из породице љиљана. Назив рода потиче од персијске, односно турске ријечи која означава турбан. Уосталом, цвијет лале и подсјећа на турбан.
Стабљика лале је чврста и обла, а носи глатке дугуљасте листове. На врху се налази само један велики звонасти цвијет који може да буде различитих боја. Као украсне биљке, тулипани су познати у Европи још од краја средњег вијека, па је од врста које су расле у природи настао велики број различитих лала. Холандију сматрају другом постојбином ове биљке, јер се у тој земљи гаји највише различитих, најљепших и најскупоценијих врста тулипана.

Извор - “Политикин забавник”