Але-митолошка бића

Ала је митолошко биће које се јавља у фолклору и вјеровањима Срба, Бугара и Македонаца. Под овим именом најчешће се помиње у Србији, у њеном источном и јужном дијелу, Поморављу, Копаонику и дијелом у Бугарској. У поменутим српским крајевима срећу се још и називи: алетина, алина, алосиа, алчина. У западним крајевима сачуван је назив хала, халина, најчешће у епским пјесмама или у окамењеним изразима типа: Хало несита! Назив хала среће се и у Бугарској. У речницима ЈАЗУ и САНУ и неким другим, назив ала изводи се из тур. ала-”змија”. Неке народне представе о али, приказујући је као змијолико чудовиште, пружају могућност за прихватање оваквог тумачења. Један од синонима за митолошко биће стригој код Румуна јесте ала. У Старих Грка, а такође и у народним вјеровањима данашњих Грка, среће се слично митолошко биће под називом ламја. Тај назив среће се и код Бугара и Македонаца, где може бити и синоним за алу. У народним бајањима алеимају и лична имена. По једном извору, у источном дијелу Србије зову се: Смиљана, Огршћана, Калина, Магдалена, по другом извору, у околини Лесковца-Добрица, Бугарка, Јевросија Рускиња, Драгија, Загорка, док је, по казивању бајалице из истог краја, у Морави погинула ала Иленка Румунка. Не постоји јасна и јединствена представа о спољашњем изгледу але. Она се најчешће везује за вјетар, олују и градоносне облаке. Народна појашњења говоре овако: “ала је некакво црно и страшно биће у виду вјетра”; “алу народ замишља као црни вјетар који иде земљом. Гдје год прође, мора да духне вијор, који врти као сврдао. Кога задахне вијор, полуди”. Але које јуришају на мјесец имају двије главе и шест прстију и претварају се у различите облике, час у људе са шест прстију и гвозденим вилама, час у животиње-у црно јуне, великог вепра, црног вука. По једном вјеровању из околине Лесковца, човјек је чувао алу у амбару-она је имала огромна уста и у руци је држала велику дрвену кашику; пила је дневно 30 литара млијека. У бајању из источне Србије ала се описује као змија троглавкиња која: (“у једна уста носи виле и вјетрови, друга уста-издат и зле болести, трећа уста-учинци, растурци”). Ала се може “увући” и у човјека и тада она има људско обличје а задржава алске особине-по предању ала се увукла у светог Симеуна па је он постао незасит-из њега је алу извукао свети Сава^. Једна приповијетка каже да је човјек убио алу која му је уништавала виноград, а била је у мршавом човеку у далеком селу-она је јела млијеко из великих судова где су били удробљени: црни, зелени и бијели хљеб ( црни хљеб од жита које је ала обирала ујутру са њива када је падала као магла, зелен-од жита пре цвјетања и бијели-од зрелог жита). У другој приповијеци ала улази у умрлу цареву ћерку и прождире војнике који су на стражи. По предању из околине Лесковца але у виду 12 гавранова односиле су род винограда. Када се људи сретну с алама на путу или у пољу, или пак наиђу на “њихово” мјесто на раскрсници, добијају од њих опасне болести (слично је и са вилама, самовилама, јудама). Сусрет човјека с алом на путу, која му нуди кумство у једној приповијеци, такође је на штету човјека. Одлазак човјека у алину кућу, која је далеко и у шуми, према народним приповијеткама, може имати различите посљедице по њега: ако јој приступи с молбом и не говори о разликама између ње и људи, бива награђен-у супротном, сурово га кажњава. Тако пасторка, коју је отјерала маћеха, дошавши у алину кућу, обраћа јој се изразом “мајко”, храни њену “живину” састављену од дивљих животиња, а за узврат бива награђена од ње ковчегом пуним злата; супротно чини маћехина ћерка и зато њу и њену мајку ала кажњава пославши им у сандуку змије отровнице. У другом примјеру, када се царев син обратио али да му даде своју ћерку за жену, она га спашава од других ала и помаже му да се ожени. Опет, ала поједе жену и дијете, којима је била кума, када жена, дошавши код ње у госте, казује шта је све видјела у њеној кући итд. Према народном вјеровању, на Копаонику, алу која је живела у језеру, убили су Римљани тако што су заковали површину језера гредама са металним шиљцима окренутим надоле. Од тог времена жито више не рађа као до тада (“један клас-један литар”). Такође, по тим веровањима, ала је чувала берићет свога краја од других ала. Ако град убије љетину, тумачило се, да је ала из другог краја побиједила домаћу алу и однијела берићет. За нечиста мјеста, јер ту долазе але, сматрају се уврате (гдје се окреће стока и плуг при орању њиве) и браници (насипи на водоплавном земљишту). У Поморављу на тим местима беру алске траве, које употребљавају у бајању. Але односе љетину, или како се каже, “пију берићет”-пшеницу, грожђе у раној фази итд; могу да испију и млијеко овцама, нарочито кад грми; задају људима болести. Према вјеровању из Хомоља але јуришају на Мјесец, с намјером да га униште, а после тога би и Сунце од жалости умрло и тада би свијетом завладала тама. У приповијеткама за але се каже да једу људско месо. У свом простору по мирису откривају човјека: “Нано, што нам мирише на човјечје месо”, пита син своју мајку алу. У Банату се вјеровало да, ако родитељима умиру дјеца да их једе хала. Противници але су: змај и свеци-св. Илија, св. Аранђео, св. Ђорђе, св. Јован, св. Сава а такође и халовити или змајевити људи. Муња је главно средство којим се алини противници боре против ње. Зато се вјерује да је грмљавина борба између ала и змајева. У горњој Пчињи, за мјесто на њиви где је жито добро родило, кажу да је змај погодио алу и она ту стресла уво. Кад грми, але се скривају од змајева у високом дрвећу. Ако се пак змај нађе у шупљем дрвету, але га могу уништити тако што запале дрво. Против ала у облацима по вјеровању из Баната, боре се и халовити људи. За једног од њих људи су говорили да има реп, а по истом извору, сељаци су као истиниту причу износили, да је прије Првог свјетског рата на путу према Белој Цркви, пала малаксала ала из облака у виду огромне змије, па су јој давали млијека да ојача.