X

За ваш уређај је
доступна апликација

latinica  ћирилица
СВИЛЕН КОНАЦ | 25/10/2017 | 14:55

Жртвени обичаји нашег народа

У неким крајевима, када киша дуго пада, баце мртвачка носила у воду да би киша престала. Претпоставља се да је то симболично бацање живог човјека у воду, да би се киша умилостивила...

Приношење жртава је прастари обичај и води поријекло још из предхришћанских времена. Дијелови тих обичаја су остали и до данашњих дана, додуше, у много безазленијем облику. Дакле, данас вам говоримо о жртвеним обичајима нашег народа. У предхришћанско доба, када би човјека снашла нека болест, биједа, несрећа или невоља, он се молио и обраћао за помоћ многобројним боговима, у које је тада вјеровао, а и својим умрлим прецима. Но, да би био сигуран да ће му они помоћи, он их је, речено данашњим језиком, подмићивао или још боље, корумпирао, тј. приносио им је на дар нешто од своје имовине, па чак и некога од своје фамилије. Приносио им је жртву. Што је већа несрећа притискала човјека или му пријетила, то је и жртва била већа: жртвована су дјеца, невјесте, младићи, вјерске и племенске старјешине. Послије људских жртава, приношене су жртве у живини и стоци, па и у храни, пићу и осталим добрима и имовини. Човјек је приносио жртву и у знак захвалности за добра која су му богови подарили. Жртве су најчешће приношене: да би болесник оздравио, да би се дјеца одржала, да би се народ спасао од глади, суше, поплаве, болештина и свих других, могућих зала која су могла да угрозе живот и благостање човјека. Приношење крвне жртве је веома свирепо, сурово и нехумано, јер су жртве убијане, спаљиване, бацане у воду, биле зазидане или закопане у земљу. Бескрвне жртве су спаљиване, закопаване, дијељене за душу итд. Хришћанство није могло у потпуности да искоријени ове жртвене обичаје, старе хиљадама година, па је настојало да их замијени, ублажи, хуманизује и да им симболично значење, те их колико-толико прилагоди хришћанској вјери. Ова три примјера то најбоље показују:

Умјесто приношења људске жртве бацањем човјека у воду, црква је увела бацање крста у воду о Богојављењу. Прастари обичаји приношења жртве узиђивањем човјека у темеље грађевине замијењен је узиђивањем живог марвинчета. Касније је и тај обичај замијењен хуманијим. На темељима зграде било би заклано неко живинче и обично је само глава била узидана у темеље а месо би појели градитељи-да се омрсе. Поред клања животиња на темељима грађевине, стари мајстори су настојали да узидају и нечију сијенку или штап са мјером нечијих стопа или висине да би грађевина била дуговјечнија. Уз овакву крвну жртву, обичај је био и да се у темељ узида неки метални новац. О узиђивању људског бића у темељ грађевине говори и наша народна пјесма “Зидање Скадра на Бојани”. Вјеровало се да ако се овакве жртве не принесу при градњи, неко би могао умријети у кући. У неким крајевима, када киша дуго пада, баце мртвачка носила у воду да би киша престала. Претпоставља се да је то симболично бацање живог човјека у воду, да би се киша умилостивила. Уношење бадњака уочи Божића у кућу, посипање бадњака житом, орасима и вином представља приношење жртве шумском духу-да буде милостив и издашан према домаћину, укућанима и стоци. Клање јагњади на Ђурђевдан и прасади преко љета и у јесен, представља приношење жртве за здравље стоке. Клање божићне печенице представља приношење жртве за спас и покој душе умрлог. Клање стоке и живине на сахранама и даћама представља, такође, приношење жртве за спас и покој душе умрлог. Мијешење и ломљење божићног и славског колача представља приношење жртве за род усјева, за размножавање стоке и здравље укућана-другим ријечима за напредак и благостање куће. У неким крајевима када жању, косе, беру виноград или воће, оставе на сред њиве мало жита, у ливади мало траве, на чокоту мало грожђа или на воћки мало воћа-за птичице и створења божја, јер се тако ваља да би и догодине родило. И ово представља приношење жртве у знак захвалности за добар род. У сточарским крајевима био је обичај када се стока наплоди до хиљаду комада, вишак преко тога отјерају у планину и препусте вуковима и божјој вољи, па ако се та жртвована стока врати кући, треба је поново отјерати од куће. Ако се и трећи пут врати кући, онда се прикључи осталом стаду, јер је то божја воља. Негдје су, приликом орања за сјетву, у бразду заоравали рибу-да би се умилостивили богови и пустили довољно кише на усјеве и да би усјеви родили као што се риба плоди. И мачка је била предмет жртвовања, било да је жртвована због суше или дуготрајне кише. Вјерује се да први штенци, ако остану у животу, касније побјесне, зато их народ баца у воду, те на тај начин приноси жртву за напредак и развој домаће стоке и живине. Понегдје, опет вјерују да су први штенци видовити, па их остављају за кућне или сточне чуваре, јер они бране кућу и стоку од лопова, вука, хајдука и нечистих сила. Клање црних животиња: пијетла, свиње или овце на гробу повампиреног мртваца представља приношење жртве томе мртвацу, да се више не диже из гроба. Клање кокоши или пијетла о Божићу или уочи неких празника, затим приликом орања, сјетве, вршидбе, косидбе, представља, такође, приношење жртве домаћем свецу заштитнику. Жртвеним обичајем сматра се и то када неко сазида кућу , отвори радњу, добије стан, па позове пријатеље “на насеље”. Пријатељи, поред поклона у стварима, бацају метални новац по просторији у коју уђу-за срећу и напредак тога дома.