Алексина борба са аутизмом: Чита, пише, сабира, воли музику и има ритам
Процес инклузивног образовања омогућио је да школу "Иво Андрић" похађа и троје дјеце са развојним потешкоћама. Једно од њих је и Алекса Јотић, ученик другог разреда. Алекса је по много чему специфичан у односу на дјецу са первазивним тешкоћама. Уз Алексу, по званичним статистикама, у РС сада има још 152 дјеце која имају дијагнозу- аутизам. “Код Алексе је то почело прије него што је напунио другу годину. Кренули смо да контролишемо слух, зато што је мој тата био глув. Тад је контрола показала оштећење слуха, негдје 80 посто и добио је апарате. Носио их можда годину дана и то га је , можда, мало уназадило. Након тих годину, негдје око треће године живота, појавила се сумња у аутизам и тако је кренуло. Ишли смо тамо у Институт, тамо преко Врбаса, Дјечије одјељење и тамо су му поставили дијагнозу -аутизам ”, каже за РТРС, Алексина мајка Дарија Јотић. Дарија истиче да је тешко поднијела Алексину дијагнозу, те да јој је све у вези са аутизмом била непознаница. “Прва дијагноза је тешка, иако је и мој отац имао оштећен слух. Мени је тада било баш тешко, послије ова дијагноза, тада ја уствари нисам ни знала шта је аутизам. Тек послије, почели смо и ми више ишчитавати, окренуло се око нас све”, прича Дарија и додаје да се човјек мора помирити на крају са тим и настојати да што више помогне у напретку дјетета. Алекса сада иде у други разред. Према ријечима његове мајке, али и школског кадра евидентан је велики напредак у његовом раду, више се и он укључује у активности са другом дјецом и више је социјализован. “Научио је да чита и пише, што ја искрено нисам очекивала, поготово јер није хтио ни да држи оловку. Сад и сабира до 10, одузмање му теже иде, али и то ће савладати постепено”, поносно изговара Дарија. Алекса показује наклоност ка музици, посебно у тактирању. Дарија каже и како му често покажу нешто и он то понови. Лијепо пјева и брзо научи ноте. По препоруци дефектолога, купљена му је клавијатура. Задовољство не крије ни Јована Јанковски, Алексин аистент у настави. “Са задовољством могу рећи да смо успјешно савладали тај први разред, јако пуно успјеха смо постигли, у смислу да смо јако пуно урадили на социјализацији дјетета, што нам је и био примарни циљ. Он се јако добро адаптирао на школске услове и лијепо су га прихватила дјеца, а и он њих. Учимо неке основне академске вјештине. Научили смо писати, читати и сада прелазимо на усвајање неких мало компликованијих радњи”, каже Јована. Она истиче како и други разред тече без проблема, те да су успјели у сарадњи са психолошко-педагошком службом, на приједлог Алексине учитељице, да Алексу оцјењују бројчано, јер се дјеца са оваквим проблемом обично оцјењују описно. Према њеним ријечима, учитељица је сматрала да је он на довољном нивоу и да може брзо усвајати та знања која она очекује од њега како би га могла бројчано оцјењивати. “Морам рећи да имам одличну сарадњу са стручном службом ове школе и у договору са њима и са учитељицом ми идемо по редовном плану наставе ове школе , уз мала прилагођавања Алекси. Дакле, то је у суштини редовни програм уз индивидуално прилагођавање Алекси за његове потребе”, додаје Јована.
ВЕЛИКИ ОДМОР ЗА ИГРУ СА ОСТАЛОМ ДЈЕЦОМ
“Са Алексом радим већ годину и по. Помак у његовом образовању је и више него очигледан. У неким дијеловима образовања ми смо ишли постепено, јер је врло битно да се прати интересовање дјетета, па из тога извући што више , уз додатно убацивање неких нових ствари које би он требало да усвоји. Његов први разред је више протекао као нека припрема за школу када је он највише кроз игру учио и сјајна је ствар да је он из тог првог разреда изашао као дјечак који зна да чита, пише и сабира до десет. То су за њега велики кораци”. Алекса добро реагује на другу дјецу и јако воли своје другаре и наравно ,као и свако дијете, има неке које више фаворизује , те је с њима у интеракцији. То је највидљивије на великом одмору кад он сам тражи да се игра са њима, а и друга дјеца су њега сјајно прихватила. Школски психолог, Александра Арсенијевић Пухало, пријатно је изненађена и како су друга дјеца реаговала на Алексу. “Дјеца су одмах схватила поенту свега. Прихватили су га и увидјели да иако је тај ученик другачији од њих, он ипак може и воли да ради доста тога као и они. Ми смо им објаснили зашто се тај ученик другачије понаша и они су то схватили и прихватили су га. Такође, објаснили смо им да он неке ствари ради спорије од њих и да, ако комуницирају са њим, то раде врло једноставно. Ми смо, за сада, уз подршку родитеља ученика из разреда и њихову сарадњу успјели да направимо три добра тима, у сва три разреда. Они су се лијепо уклопили у школи и схватили су да је и њима ту мјесто. Ми смо изузетно задовољни што смо успјели да постигнемо то да се дјеца не боје таквих другара, да схвате да су они различити те да их такве прихвате. Они их позивају на рођендане, друже се са њима, цртају једни са другима, дају поклоне, неки чак и сједе са њима, тако да то за сада иде у неком добром правцу”. Александра каже да у почетку није све ишло баш тако глатко. “Само присуство дјетета са первазивним развојним поремећајем за све нас у школи је специфично, свако то дијете је индивидуа за себе, уз то што оно донекле и долази са извијесним посебним потребама. Код троје дјеце био је примјетан тај проблем прилагођавања, како на окружење и другаре из разреда, тако и на нас, запослене. Специфично у свему томе је било што ви ту имате једно дијете које има потешкоће у развоју , а које има право да присуствује редовној настави , па ви онда морате да се сналазите како ћете све то реализовати”. Према њеним ријечима, битно је што та дјеца доста разумију и што хоће да комуницирају. У тим ситуацијама је важна и невербална комуникација. То су биле ситуације у којима су и дјеца у одјељењу била суочена са нечим што је ново и другачије. “Претпостављам да је дијете са потешкоћом врло добро читало невербалну комуникацију и примјећивало страх и забринутост, те можда некада на то агресивно реаговало . То вам је као када дјетету ставите фластер на уста и нешто му говорите и питате га, а оно не може да вам одговори, а око себе види другу дјецу која то могу. Ти почетни кораци суочавања са тим новинама били су тешки свима нама, и учитељици, дјеци у разреду, родитељима, и тражили су од нас додатно ангажовање и доста разговора ,као и један крајње искрен приступ, сви смо учили у ходу”, додаје Александра и закључује: “Ми желимо да наставу што више побољшамо, да се са том дјецом ради, а не само да они овој школи буду ‘декор’. Планирамо послати Министарству просвјете захтјев за додатним стручњацима у овој области, јер је то нешто што нам заиста недостаје”.
ЈЕДИНО УДРУЖЕЊЕ ЗА ПОМОЋ ОСОБАМА СА АУТИЗМОМ
Што се тиче Алексе, он и након школе иде на третмане и у Удружење “Дјеца свјетлости”, једино удружење у РС које се бави искључиво радом са особама из аутистичног спектра. Дарија Јокић истиче то позитивно искуство које има у сарадњи са дефектолозима и волонтерима из удружења. “Прије годину и по дана учланили смо се у Удрузжње 'Дјеца свјетлости'. Тамо размењујемо мишљења и искуства са другим родитељима, видимо и другу дјецу, гледамо како они раде. Та размјена мишљења нам је пуно помогла, зато што има доста родитеља, причаш са њима, какво је његово дијете било прије, какво је сада и у чему је напредовало. Не можеш да вјерујеш да ће твоје дијете доћи до тог нивоа, да ће и твоје дјете дожи и до тог рјешења. Размијењујемо и искуства како у датим ситуацијама реаговати, како прићи”. Велики број волонтера из удружења су и асистенти у настави. Што се тиче рада са оваквом дјецом нема неке посебне обуке, то су основна знања која се стекну на факултету, међутим то је минимум, и то свакако није довољно да би се квалитетно радило са таквом дјецом. “Додатна едукација коју сам ја стекла била је баш уз помоћ Удружења ‘Дјеца свјетлости’, које се налази у Бањалуци, гдје смо у сарадњи са стручњацима као што су дефектолози, логопеди, психијатри и психолози, заједничким снагама успјели организовати неке додатне обуке које би асистенима у настави помогле у даљњем раду”, каже Јована Јанковски, која је прије Алексе била асистент још једном дјетету. Породица Јокић се због Алексе и због његових третмана преселила у Бањалуку. Иначе су из Горњих Вијачана, мјеста надомак Прњавора. Истичу како се и у друштву мијења слика када су у питању особе са аутизмом. Прије 20-ак дана је и одржана донаторска вечера посвећана баш дјеци са аутизмом. Сав приход ће бити подијељен породицама да би бар мало могли да олакшају своју ситуацију. "Овом акцијом је скренута пажња, доста тога је ишло јавно. Што се тиче донације к’о донације било би добро да се отвори неки дневни центар за ту дјецу , тако да и родитељи могу да траже себи посао , да дјеца нису нон- стоп уз родитеља", напомиње Дарија. Велики број људи и данас не схвата шта је аутизам, без обзира што су поједина истраживања показала да се из дана у дан повећава проценат особа са аутизмом. Мајка Алексе Јокића каже да по њеном мишљењу 99 % људи код нас и сада не зна шта је аутизам и не схватају Алексино стање, али да је ипак околина пуно другачија него иначе. “Мијења се ко жели, ко хоће да упозна његово стање, у сваком погледу боље јесте, него што је било! Не може се то промијенити тако брзо, треба баш дуго времена да народ схвати, али сигурно је боље него што је било?!” Пут породице Јотић и напредак који је њихов син остварио је гигантски , када се сагледа социо-економски положај многих становника у РС, те чињенице да живимо у јако сиромашном друштву. Ипак, резултати који се постижу вриједни су дивљења, а скренули су пажњу на проблеме с којима се сусрећу. Помоћ је обећала и Семира Хофман, власница Клинике за рану интервенцију и третирање аутизма на Флориди, поријеклом из Љубије код Приједора, која је обећала донацију вриједну више од 10.000 америчких долара, уколико у РС буде основан центар за третман аутизма по најсавременијим методама у свијету.
ПРИПРЕМИО: Ђорђе Вујатовић