РАТ ЗА ЦИВИЛИЗАЦИЈУ: Интернација Срба - почетак етничког чишћења

"Сматрам да је то и почетак етничког чишћења, јер с обје стране Дрине и Саве Срби су чинили компактно, већинско становништво. Просијецањем коридора кроз тај хомоген простор, у ствари, жељело се да се физички одвоје Срби", истакао је Милорадовић, у емисији "Рат за цивилизацију" Радио-телевизије Републике Српске. Он је рекао да се то не може подвести под појам "санитарног коридора", већ да је ријеч о дубљем феномену који је имао политичку и сваку другу позадину. Према његовим ријечима, Први свјетски рат на просторима Хабзбуршке монархије донио је нешто ново у односу на дотадашњу праксу – изоловање сопственог становништва, и то из пограничних појасева са земљама с којим је ова монархија ратовала. Милорадовић је навео да су постојали логори за сопствено становништво Хабзбуршке монархије и за туђе становништво, односно за становнике држава са којима су ратовали. Навео је да су страдања и третмани у логорима Хабзбуршке монархије неистражена тема због карактера обје Југославије, наводећи да су српски логораши приморавани на најтеже физичке послове, да су вођени да чисте бојиште од експлозивних средстава, а око 5.500 је одведено у Турску да граде багдадску жељезницу. Говорећи о третману ратних заробљеника, он је рекао да српски ратни заробљеници нису добијали прописана сљедовања по калоричној таблици, док је аустроугарски заробљеник у српском заробљеништву имао такву исхрану. Милан Кољанин из београдског Института за савремену историју рекао је да је Аустро-Угарска гајила претензије да уништи српску државност, тј. право Србима да имају сопствену државу и да је било само питање начина како ће то урадити. "Интернирање Срба је на неки свој начин било феномен. Не може се рећи да су други народи били погођени таквим мјерама, али то проистиче управо из става Аустро-Угарске према Србима", истакао је Кољанин. Према његовим ријечима, пракса интернирања цивилног становништва почела је одмах са упадом аустроугарских трупа у Србију, у августу и септембру 1914. године када њихове трупе улазе у Шабац. "Не само да су почели са масовним злочинима, него су одмах и почела интернирања, одвођења око 2.000 лица из Шапца. Кад је заузет Београд око 2.000 грађана одмах је одведено у логоре", навео је Кољанин. Он сматра да у тим радњама постоје испољени елементи расистичког односа према српском становништву, јер су дехуманизовани, наводећи да је рат против Србије вођен као нека врста казнене експедиције, гдје се Аустро-Угарска у највећем дијелу није придржавала међународног ратног права. Кољанин је рекао да су по злу нарочито били чувени логори у Араду и Добоју, гдје је владала висока смртност интернираних лица. Кољанин је рекао да за такву суровост нико из Аустро–Угарске није одговарао, а навео је и примјер њеног официра Славка Кватерника, који се сликао испред објешених грађана Београда током окупације, а касније је са признатим чином наставио каријеру у војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Далибор Денда из Института за стратешке студије Министарства одбране Србије навео је да је у тим логорима третман цивила био знатно тежи него заробљених војника. Он је истакао да су у најнехуманијим условима у Аустро–Угарској били српски и руски ратни заробљеници. Као разлог, навео је пропагандну максиму "Србија мора умријети", рекавши да је око 220.000 припадника српске војске током Првог свјетског рата било у заробљеништву. Према његовим ријечима, често су били интернирани у логоре заједно и војници и цивили, а у логорима су владали тешки услови. Он је као примјер навео да је усљед тешких услова и тифуса у логору Матхаузен дневно умирало и 180 људи. Денда је нагласио да је Србија имала и око 70.000 аустроугарских ратних заробљеника.