Пекинг: 25. годишњица демонстрација на Тјенанмену

На данашњи дан прије 25 година преминуо је бивши генерални секретар кинеске Комунистичке партије Ху Јаобанг, који је важио за либералног реформатора, а хиљаде студената и интелектуалаца је, у знак жаљења за њим, изашло на улице Пекинга и тако отпочело мирне продемократске протесте на највећем тргу на свијету. Протести су брзо задобили широку подршку градских становника и разоткрили дубоке подијељености у кинеском политичком руководству. Између априла и јуна 1989. године, милион младих људи, радника и сељака изашло је на трг Тјенанмен, захтијевајући демократију и протестујући против корупције, све док у ноћи између 3. и 4. јуна кинеске власти на њих нису послале војску и тенкове. Тада је убијено на стотине, а можда и на хиљаде младих људи, од којих су неке прегазили тенкови. Кинеска влада никада није у потпуности објелоданила шта се тада догодило, а протесте је назвала "контрареволуционарном побуном". Власти сваког 4. јуна покушавају да спријече било какву дискусију о насилном гушењу продемократских протеста 1989. године, што је највећа мрља у области људских права у Кини протеклих деценија. Повода за демонстрације било је неколико - прије свега је то била смрт Јаобанга, који је свргнут након што је изгубио у борби за превласт од конзервативаца, а споран је био правац политичких и економских реформи. Универзитетски студенти који су се окупили на тргу Тјенанмен у знак жаљења за Хуом такође су изразили незадовољство због инфлације, ограничених изгледа за изградњу каријере и корумпираности партијске елите. Тражено је, такође, да влада буде одговорна, а захтијеване су и економске реформе, слобода штампе и говора, као и поновно успостављање радничке контроле над индустријом. На врхунцу протеста, око милион људи било је окупљено на тргу Тјенанмен, организован је и штајк глађу, а демонстрације су се до средине маја прошириле и на око 400 градова широм Кине. Влада је у почетку заузела помирљив став према демонстрантима, али су се напосљетку кинески врховни вођа Денг Сјаопинг и други партијски званичници одлучили на примјену силе, те су партијске власти 20. маја прогласиле ванредно стање и у Пекингу мобилисале чак 300.000 војника. Кинеска влада је на међународном плану оштро осуђена због примјене силе против демонстраната, а владе западних држава наметнуле су јој економске санкције и ембарго на испоруку оружја. Након примјене силе, влада је спровела бројна хапшења демонстраната и њихових подржавалаца, угушени су остали протести широм Кине, протјерани страни новинари и спроведена стриктна контрола над извјештавањем о догађајима у домаћој штампи. Полиција и унутрашње безбједносне снаге су појачане, а званичници који су са наклоношћу гледали на протесте били су деградирани или суспендовани. Џао Цијанг, бивши секретар Комунистичке партије, послије протеста на тргу Тјенанмен избачен је из партије и стављен у кућни притвор, а њега је замијенио Ђијанг Цемин. Политичке реформе су у великој мјери обустављене, а економске нису настављене све до јужне турнеје Денг Сјаопинга 1992. године. Кинеска влада до дан данас забрањује да се о протестима расправља у било ком облику или да се обиљежава сјећање на њих, а због недостатка података из Кине многи аспекти догађаја остали су непознати или непотврђени, док се процјене броја убијених крећу од неколико стотина до неколико хиљада. Хонг Конг је једини град у Кини који отворено обиљежава овај догађај, који је у великој мјери избрисан из званичне кинеске историје.