Годишњица почетка Првог свјетског рата

Аустро-Угарска је тог 28. јула 2014. године објавила рат Србији, а тиме је, како ће се испоставити, почео и Први свјетски рат.
 Објава рата упућена је Београду у преподневним сатима, обичном телеграфском поштом.
 Телеграм је садржао три реченице.
 У првој је стајало да влада Србије није "на задовољавајући начин одговорила на ноту" из Беча, достављену 23. јула, односно на ултиматум.
 Потом је слиједио став да је отуда Аустро-Угарска "принуђена  да се ослони на силу оружја".
 А трећа, последња реценица гласила је:
 "Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом".

 Сутрадан је Франц Јозеф, цар Аустрије и краљ Угарске, објавио ратни проглас "народима" његове земље, у којем је стајало да је приморан "да се лати мача у циљу одбране части", те да је "царско-краљевска влада настојала да на миран начин ријеши спор", али без успјеха и то туђом кривицом.

 Власти у Бечу су атентат у Сарајеву искористиле као изговор да крену у обрачун са Србијом, увјерене да ће Србија бити брзо поражена, те да ће то бити "мали рат" који ће врло брзо бити окончан успјехом.
 Отуда је текст ноте односно ултиматума који је барон Гизл предао влади Србије 23. јула био срочен тако да се подразумијевалао да је готово немогуће да иједна суверена земља оно што је у њему тражено прихвати.
 Циљ је, сасвим извјесно, био да он буде одбијен, о чему свједочи и чињеница да је барон Гизл, када му је 25. јула Никола Пашић предао изузетно помирљив одговор српске владе, одмах одговорио да он "није задовољавајући".
 Услиједило је и званично писмо аустријског посланика српском министарству иностраних дјела истовјетне садржине, а особље посланства и сам барон Гизл су убрзо потом исте вечери напустили територију Краљевине Србије.
 Како се тим чином догодио прекид дипломатских односа, влада Краљевине Србије објавила је, такође у изузетно помирљивом тону, манифест у којем је стајало:
 "Уздајући се у помоћ Божију, у своју правицу, као и у пријатељство великих држава, које, увјерени смо желе исто тако да се мир одржи, надамо се да ће се овај сукоб свршити мирно; али, како је аустроугарски посланик вечерас изјавио у име своје владе да није задовољан нашим одговором и да коначно прекида дипломатске односе, влада је српска принуђена да, за сваки случај, одмах предузме најпотребније војничке мјере за одбрану земље. Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине, вјерујући да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати. Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност...".
 Већ сутрадан, 26. јула, услиједила је мобилизација, а истог дана мобилизацију је објавила  и Аустро-Угарска.
 Заправо указ о мобилизацији целокупне војске издат је 25. јула у 22 сата, а за први дан мобилизације одређен је 26. јул.
 Одмах потом формирана је Врховна команда српске војске на чијем се челу нашао генерал Степа Степановић, као заступник тренутно одсутног војводе Радомира Путника.
 Врховна команда је одмах пресељена у унутрашњост земље, у Крагујевац, пошто се Београд тада налазио на самој граничној линији.
 Истовремено услиједило је наређење да се Двор, Влада, државна надлештва, Народна банка с трезорима, државна архива и Пресбиро, упуте у унутрашњост земље.
 Одлуци владе у Бечу да ступи у рат претходила је подршка Њемачке, тако што је 7. јула на министарском засједању у Бечу одлучено да се Србији упути нота чија ће садржина бити неприхватљива, а што је разрађено потом на састанку у Бад Ишлу.
 Процјена Берлина и Беча је била да ће њима успјети да муњевито изврше мобилизацију и концентрацију снага, прије Француза, а поготово Руса.
 Намјера је била да се муњевитим продором преко Белгије, сломи Француска.
 Нијемци су вјеровали да ће се поновити сценарио из француско-пруског рата 1870/71. када је Француска страховито поражена. Тек потом намјеравали су да се све снаге усмјере према Русији. 
 Дан након објаве рата, 29. јула, регент Александар Карађорђевић објавио је проглас народу:
 "На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат (... ) Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку..."
 Тог 29. јула, руски цар Николај Други објавио је дјелимичну мобилизацију, стављајући до знања да Србију неће препустити на милост и немилост. Сутрадан, 30. јула, Њемачка је увела општу мобилизацију, а 1. августа објавила је рат Русији.
 Већ 2. августа Њемачка је напала Луксембург, а 3. августа  објавила је рат и Француској.
 Пошто је Белгија одбила њемачки захтјев за прелазак преко њене територије, Њемачка је 4. августа објавила рат и Белгији, а одмах потом Британија је, због њемачког непоштовања неутралности Белгије, 4. августа 1914. објавила рат  Немачкој.
 Започео је Велики рат, касније назван Први свјетски рат.