Ранко Павловић посветио пјесму Миодрагу Павловићу и Предрагу Палавестри

Ранко Павловић

СМРТ У ПРАЗНОЈ СОБИ

На вијест о одласку Миодрага Павловића и Предрага Палавестре,

Тамо куда сад усправан ходиш и челом дотичеш свод с кога ватре...
падају у млазевима, свијетле слова, блистају ријечи,
тама се стиди свог наказног лица.
Јер, смрт је остала у празној соби и спустила завесе,
кад искорачио си из своје пјесме
и озарен закорачио у бескрајно предворје смисла.
Твојих младих Осамдесет седам
и можда још млађих осамдесет шест као да нам шапћу:
Ко баш хоће да говори
нека се повуче дубље у мрак,
и нека ћути.
Између осамдесет шест и осамдесет седам
година је која траје колико бљесак муње
и коју премошћује стих М. Павловића.
За тобом,
који гласом лахора збориш
да између гроба и сунца стоји мост,
остављајући свој пртљаг (јер ваш је, рече),
с бакљом у руци крену и П. Палавестра,
да наставите тамо гдје сте стали.

20. августа 2014.