Словенија отимала девизе и продавала Бошњацима и Хрватима оружје ЈНА
Оперативно, продају оружја Бошњацима и Хрватима су водили министри Јанез Јанша и Игор Бавчар, учествовале су тајне службе Вомо и ВИС које су водили Андреј Ловшин и др. Миха Брејц. Оружје које су тада продавали у име државе Словеније није било њено власништво, него власништво ЈНА, дакле југославенске федерације, и као такво морало је бити предмет оставинских расправа. Зараде у рату биле су изнимно велике, а десетине милиона долара и марака нестали су на банковним рачунима у иностранству, наводи се у књизи "У име државе" која је писана на основу докумената хрватског војног архива.
Велики размјери девизних плаћања
Данас када има много словенских предузећа и финансијских холдинга који су задужени за више стотина милиона евра, наведени износи не чине се високима. Али о коликој се имовини заправо радило може објаснити податак да је при увођењу толара 8. октобра 1991. Словенија имала само 170 милиона долара девизних резерви. Само у раздобљу од јуна 1991. до априла 1992. Словенија је за пет бродова пуних оружја које су пристале у коперску луку платила најмање 47,1 милиона америчких долара. Много купљеног оружја касније су с добитком препродали на хрватска и босанско-херцеговачка ратишта. Продавали су га за девизе. У кабинету директора Вома Андреја Ловшина у једном периоду било је похрањено чак 40 милиона марака готовине.
На рачуну међународног трговца оружјем Константина Дафермоса у мађарској банци између септембра 1991. и септембра 1993. скупило се више од 80 милиона долара уплата из Словеније, Хрватске и БиХ које су потом пренијели пољским и украјинским продавачима оружја. Приход у висини од 13 милиона долара завршио је у једном од панамских предузећа. Дафермос је био и лично повезан с утицајним особама из Словеније. У Панами је већ 1989. године основао неко друго предузеће, заједно с “оцем”концерна Горење Иваном Ателшком.
Милиони марака за оружје из складишта ЈНА које је било продато у љето 1991 према договору словеначке и хрватске владе били су уплаћени некадашњој подружници подузећа Искра у швицарском Цирихуу. О како високим готовинским износима се радило, потврдили су њемачки криминалисти који су испитивали пословање “хуманитарне организације” Third World Relief Agency са сједиштем у Бечу. За помоћ Бошњацима исламске су државе између године 1992. и 1995. на рачуне БиХ уплатиле више од 200 милиона долара. Од те своте више од 80 милиона у готовини дигао је овлашћени изасланик Алије Изетбеговића Хасан Ченгић које тим новцем куповао оружје и у Словенији.
Гордијев чвор девизних улога штедиша Љубљанске банке тек је љетос успио пресјећи Европски суд који је пресудио да је Словенија кршила људска права иностраних штедиша. Позадина рата за девизе који се одвијао у најстрожој тајности, објашњава дубље узроке за неуређене и тешке односе међу некадашњим републикама Југославије.
Данашње потезе Хрватске и Босне и Херцеговине и њихова тврда преговарачка становишта Словеније требало би покушати сагледати и у свјетлу горе наведених активности словеначких тајних служби које хрватски и босанскохерцеговачки становници познају – јер су их искусили на властитој кожи. Проблематику девизних штедиша и пресуду Европског суда за људска права није могуће у цјелости разумјети без позадине дјеловања тадашњих политичких елита и с њима повезаних обавјештајних служби.
Највећа је иронија да су управо држављани Хрватске и Босне и Херцеговине прибавили значајан дио девиза с којима је Словенија у иностранству куповала оружје и стрељиво које је потом продавала управо њима – и опет за девизе. Рачуне за то поновно ће платити држављани Словеније.