Повратак у будућност: "Орлови" савладали Карија и Американце у финалу

У кошарци, наравно. Бронзу су узели Французи. А у финалу, Србија и Америка. Звучи познато?

На том, шампионату планете чији је домаћин био Нови Сад, много је било актера који и ових дана пуне новинске ступце. Јер, тада се играло јуниорско првенство свијета, за играче до 19 година старости и, по неком старом добром обичају, у "финалу из снова" састале су се Србија и национална селекција САД.

Са једе стране терена, баш као што ће бити и ове недјеље у Мадриду од 21 сат, сјајни Стивен Кари. Кошгетер Голден Стејта, тада "само" један од највећих талената које има америчка кошарка.

У тиму Србије? "Мута". Харизматични тренер Мирослав Николић, тада селектор јуниора а сада члан Ђорђевићевог стручног штаба, у екипи је, поред осталих, имао и два аса који су и ових дана чланови "орлова" - Стефана Марковића и Мирослава Радуљицу.

Завршница такмичења протекла је... прилично слично овој, на овом Мундобаскету.Србија је у нокаут фази избацила Бразил звучи познато?), а а Французи су потом, послије свог пораза у полуфиналу, узели бронзу. А у тој екипи "триколора" играли су, поред осталих, и Антоан Дио и... Николас Батум, најбољи стрелац полуфиналног меча (звучи познато)?

А "орлови"?

"Орлови" су заиграли у финалу против фаворизованих Американаца. Стивен Кари, који је у претходним мечевима умио да постигне и по 19 поена за 25 минута на паркету, који је имао наступе и са пет асистенција, или осам скокова, а у три наврата и по чак четири "крађе" - није имао рјешења за младе "орлове". Мaлтене се није видео на паркету.

Радуљица није погријешио при шуту из игре. Марковић је имао шест асистенција.

Наступајући први пут као Србија, изабраници Муте Николића играли су као у трансу и са 74:69 постали прваци свијета. Када се томе нико није надао.

("Нико се томе није надао". Звучи познато?)

У недјељу ће поменути актери поново на терен. И неки други, наравно. И неке веће и неке мање звијезде.

А опет, стварно, толико сличности... Бразил је Србија избацила те 2007. у нокаут фази. Батум је и поред сјајне партије на крају морао да са Французима наступи у борби за бронзу. И узео ју је. А онда су Срби и Американци заиграли - у финалу.

Не бисмо се ми бунили ни да се историја до краја понови, зар не?

(Како сад "То су били клинци, па ови Американци су толико моћни да могу сваког да побиједе са 50 разлике!"? Могу. Па, шта?

За све који не вјерују у лијепа чуда, ма колико била невјероватна, Мика Антић и његова реченица "Марш из мог сокака кад не умијеш да машташ" - идеалан су и закључак, и најава оног што слиједи.)