10 утисака о кошаркашким херојима

Послије силних повреда, отказа и проблема, пласман у четвртфинале био би велики успјех. Заиста би.

Али 12 момака са Александром Ђорђевићем на челу задивили су себе, Србију и планету, и кући се враћају са сребрним медаљама око врата. Пред вама је десет утисака о момцима који су кошарку поново приближили срцима свих у земљи и шире.

1. Сазријевање. Милош Теодосић је члан сениорске репрезентације од 2007, а Немања Бјелица од 2009 године. И у прошлости су били међу најважнијим играчима српског тима, али чини се да су у Шпанији потпуно сазрели као кошаркаши.

Теодосић је успио да пронађе тај тако тешки баланс између креативности и одговорности, разигравао је екипу на начин који је одушевио цијелу планету и преузимао одговорност у кључним тренуцима. Други пут у низу нашао се у идеалних пет на СП и једини је играч ван НБА којем је то пошло за руком и у Турској и у Шпанији.

Оно што је Бјелица показивао у назнакама на претходним великим такмичењима, сада је дошло до пуног изражаја – Немања је повезивао екипу, погађао, скакао, асистирао... Увијек пружа екипи додатну опцију у нападу, "вади" противничке лопте из коша и способан је да одигра "један на један" или да "креира из пика", што је акција коју су често играли. Бјелица је доказао да полако израста у великог играча и показао је да је Душко Ивановић погријешио што му у Виторији није давао да више игра са лоптом у рукама.

Пред Теодосићем и Бјелицом су клупске сезоне у веома јаким клубовима, турнир у Шпанији биће им залет за још боље игре и веће успјехе.

2. Потврђен квалитет. Огроман притисак јавности био је на Богдану Богдановићу, којем је прошлогодишњи Евробаскет био прво велико такмичење у каријери. На почетку претпрошле сезоне Богдановић је промашио шут за побједу на мечу Партизана са ЦСКА у Пиониру. Још тада, по самоувјереном начину на који је узео лопту у своје руке, знало се да Богдановић уз таленат има и састојак нужан да би се постало великим играчем – спортску дрскост и храброст.

Од тада је Богдановић ријешио много важних утакмица, носио је Партизан на својим леђима прошле сезоне, али Свјетско првенство сасвим је другачија звјерка. Богдан се изборио и са њом – распуцао се у кључном мечу са Грчком, наставио је у истом ритму са Бразилом, а Французима је у посљедњих пет минута убацио десет поена. Србија је добила ослонац за наредних десет година.

3. Повратак на прави пут. Од Мирослава Радуљице већ су многи одустали, на магловит начин у прошлости се у јавности створила негативна слика о њему, али снажни центар савршено се уклопио у овај српски тим. Повјерена му је значајна улога у тиму, а он је повјерење вратио на најбољи могући начин – био је сигурна опција под кошем, способан да издржи јак контакт и да бескомпромисно крене ка кошу, а опет да буде рационалан и да се не залијеће када није тренутак.

Усавршио је игру лијевом руком око коша, па ривали нису знали одакле прије пријети опасност, а уз то је био сигуран и са линије пенала. Говорка се да је Реал Мадрид сљедећа станица за Радуљицу – послије оваквог СП ништа мање се и не очекује.

4. Капитен. Ненад Крстић показао је своју величину на СП у Шпанији – иако иза себе има завидну каријеру у НБА и у Европи, Крстићу сујета није правила проблем да не буде стартни центар, већ потпора Радуљици.

На припремама се мучио са повредом, старт такмичења није дочекао потпуно спреман, али дао је знатан допринос онда када је то било најпотребније – против Грчке је унио додатну сигурност и наставио тимски бриљантну партију, а исто то учинио је и у мечу са Бразилом. Против Француза је слабије почео, али је везао шест поена када смо тешко долазили до коша крајем треће четвртине, да би у у завршници постигао један од важнијих кошева.

Откази, недовољна жеља и воља да се игра за национални тим проблеми су са којима се Србија суочавала и са којима се суочава. Ипак, током свих ових година играње Ненада Крстића ниједном није било ни под знаком питања, баш као ни Теодосићево ни Бјеличино. Зато им треба скинути капу и зато треба поштовати одлуку капитена Крстића да се повуче из репрезентације.

5. Откровења. Никола Калинић многе је пријатно изненадио још прошлог љета у Словенији, а сада је био још бољи. Закуцао је у лице Бурусису и подигао енергију свог тима још једним куцањем, исто то учинио је и у мечу са Французима, а погодио је и два слободна бацања која су преломила меч. Момак великог одраза и још већег срца, Калинић је био идеалан додатак и подршка носиоцима игре – био је бриљантан у одбрани, а одговоран и употребљив у нападу.

Стефана Јовића мало ко је очекивао и на ширем списку, а камоли у саставу за Шпанију и зато је овај 23-годишњак истинско откровење – ниједног тренутка није се уплашио изазова и играо је агресивну, али чисту одбрану без беспотребних фаулова. Био је одличан у организацији игре, а неколико пута је и продорима искористио то што је пажња ривалских одбрана била на другима. Ово СП требало би да му буде одскочна даска за даљу каријеру.

6. Незаслужено у другом плану. Често се превиђа значај Стефана Марковића за тим Србије. Растеретио је Теодосића у преношењу лопте, у другој фази је одиграо изванредно у одбрани, али није се једино на то свео његов учинак – сјајно је утрчавао иза леђа ривалским одбранама, а у полуфиналу са Французима одиграо је свој најбољи меч на СП (11п, 3ск. и 5аст).

7. Заједништво. Када бисмо ријечју морали да опишемо српски тим, то би била управо та – "заједништво". На паркету је Србија била колектив у којем се свачија улога тачно знала – момци су играли, као што је Теодосић изјавио, сви за једног и један за све. Видјело се то и по устајању и аплаузима послије сваког коша, као и по дјечачком радовању Катића, Штимца и осталих на клупи

8. Залет. Изврсне игре 2009. и 2010. године чиниле су се као почетак новог успона српске кошарке. Из разних разлога то није био случај, а овај нестварни подвиг из Шпаније воз је који не смију пропустити. Сада је кошарка свима у главама и ово је идеалан тренутак да се неке ствари доведу у ред и да се игра коју сви толико волимо врати на мјесто које јој припада.

9. Командант. Селектор Александар Ђорђевић уткао је себе у сваку од осам претходних тачака. Под његовим надзором Теодосић и Бјелица пружали су врхунске партије, вјеровао је до краја у Богдановића, створио је право окружење за Радуљицу, поставком игре учинио да свачији квалитет дође до изражаја...

Какве професоре ђаци највише цијене? Строге, а праведне, оне који се не шале када се озбиљно учи, али умију и сами да буду дјеца када је вријеме за то. Тај професор је Александар Ђорђевић – успоставио је истински ауторитет и направио другарску атмосферу, а то је комбинација коју је врашки тешко постићи.

10. Никада не потцењујте Србију у кошарци.