Аустроугарски злочини у Србији
Управо том темом бави се изложба “Jubel und Elend" ("Клицање и биједа") у ренесансном дворцу Шалабург у Доњој Аустрији (до 9. новембра) а прати и разоткрива два велика мита која се, по мишљењу организатора, вежу за војску Аустроугарске монархије и Први свјетски рат. Први мит је представљање аустроугарске војске као војске високих моралних принципа, док је други мит образложење да је Први свјетски рат био неминован и да се није могао избјећи.
У разговору за DW историчар и главни кустос изложбе Петер Фриц објаснио је да је жеља била овом изложбом приказати и механизме комуникације и пропаганде којима се ратови припремају и који их онда у очима обичног човјека чине неизбјежнима.
"Војска Аустроугарске монархије је над цивилним становништвом чинила страшне злочине и далеко од тога да је то била војска високих моралних принципа. То се ријетко спомиње и с тим дијелом историје друштво се још није суочило. Погрешно је такође рећи да је рат био неминован, он је био неминован јер га је службени Беч желио по сваку цијену. Рећи да је рат био неминован је наравно пуно једноставније него се запитати ко је за рат одговоран и на тај начин се друштво и данас амнестира од одговорности за ту велику катастрофу", каже Фриц.
Пропагандна машинерија
О злочинима Аустроугарске монарије, додаје он, не зна се много, јер се овом темом бавило јако мало аутора и историчара. Један од њих је Антон Холцер који наводи да су злочини против цивилног становиштва наређивани из самог врха аустроугарске управе. Холцер описује злодјела над јеврејским, пољским, руским и рутенским становништвом у Русији и Пољској те над српским, црногорским и босанским становништвом на подручју Балкана. Пропагандна машинерија његовала је тезу како је у Монархији постојао и унутрашњи непријатељ, да од њега пријети велика опасност, што је између осталог кулминирало и геслом "Serbien muss sterbien" ("Србија мора умријети").
Тако су официри Аустроугарске монархије у Србији наређивали да се "истријеби и попали све што је српско", а вјешања и масовна стријељања била су ратна свакодневица. Холцер детаљно описује неколико злочина у Шапцу и наводи да су масовна убиства пратиле пљачке, палеж и силовања.
"Написана је дакле та једна књига, Холцер је прикупио слике и документе и то је у принципу све. Ми смо ипак жељели дати и ту страну медаље, из једноставног разлога јер је и то дио историје, али и због тога јер се у том контексту и питање кривице и одговорности мора поновно поставити. Становништво би се данас требало тиме бавити, јер је то релевантно и за наше данашње ставове којима можемо утицати или не утицати на кризе и сукобе", каже Фриц.
Вјешања и депортације
Тако се и на изложби у дворцу Шалабургу надомак Ст.Полтена, могу видјети и фотографије вјешања и стрељања српских цивила, као и копије и оригинали смртних пресуда ратног суда Аустроугарске монархије у Србији. Дојава локалног шпијуна о томе да се у одређеној кући крију "издајници" била је нпр. довољна да се цијела породица осуди на смрт вјешањем. Неријетко су вјешани и свештеници, под оптужбом да у народу шире дух издајништва. Различити извори наводе да је у току прве ратне године на смрт вјешањем у Србији осуђено око 30.000 људи.
Доста простора на изложби посвећено је ратном заробљеништву и животу у логорима који су се налазили широм данашње Аустрије. У њима су били затворени и многи руски, пољски и српски цивили, а услови живота били су тешки и сурови. О томе свједочи неколико експоната – крстова које су затвореници израђивали од ситног дрвета, а које би онда са стражарима у логорима мијењали за комад хљеба. Заробљеници су били и на присилном раду код локалног становништва, тако је један од њих власници пекаре за коју је радио поклонио огрлицу израђену од - костију штакора. И он је у замјену добио само комад хљеба.
Сви ратови су исти
Од посебне важности за организаторе изложбе била је тема пропаганде у Аустроугарској монархији. Та машинерија је радила систематски, и у неколико фаза непријатеља лишавала карактеристика људскости – у тој мјери да војници убијајући цивиле из редова одређених народа нису сматрали да убијају људе, већ бића која ионако нису вриједна постојања.
"Такве ствари се по истом принципу догађају и данас. Нама је било важно представити те механизме како би их било лакше препознати и како би људи раније могли реагирати и дићи свој глас против тога. Занимљиво је да је контекст у којем се припремао Први свјетски рат сличан данашњем: људи су и тада расправљали о томе зашто разлике између богатих и сиромашних постају све веће, и тада су се питали зашто техника напредује тако брзо и зашто ју је тешко пратити, и тада су вјеровали да је свијет толико повезан да до рата никако не може доћи. Сви ратови се међутим припремају на исти начин и у сличним околностима, важно је само препознати те структуре и на вријеме дићи свој глас против тога", закључује Петер Фриц.