Беч: Владика Андреј- у потрази за заустављеним временом

Владика Андреј (Ћилерџић) рођен је 1961. у Оснабрику у Њемачкој. Студирао је филозофију у Солуну, богословију у Београду, био је докторанд и научни сарадник угледног минхенског Универзитета Лудвига Максимилијана. Maja 2014. године, изабран је за првог eпископа новоосноване Епархије аустријско-швајцарске са сједиштем у Бечу.

Кад данас гледате како се чисте и нестају последње хришћанске енклаве у Месопотамији, на Блиском истоку, у Африци, какав је Ваш осећај?

- Туге. У тим се конфликтима газе принципи дијалога постављени у двадесетом вијеку: узајамно поштовање, реципрочност у ставовима, поступно разграђивање предрасуда.

Као човјек цркве, неко ко не гледа проблем у оквирима људског века, већ у распону од стотина и хиљада година, шта бисте рекли - да ли се ту ради о историјској или политичкој одговорности религија?

-Тај феномен бих назвао неочишћеним памћењем историје. Историјско памћење садржи "вишак" коме ту није мјесто, он рађа спиралу насиља.

Кад кажете "неочишћено памћење" мислите на оно између хришћана и муслимана?

- Управо то. Историјски хришћанско-муслимански дијалог отворен је прије 1.000 година превођењем Курана. Прије тога није било контакта. Када је 1.453 Мехмет Други ушао у Цариград, он је претворио Аја Софију у џамију, али је истовремено желио да учи, замолио је патријарха Генадија Схолариса да му се објасни суштина хришћанске вјере. Тако су султана провели кроз брзу и кратку верзију, морало се пазити на темпо и количину, брзо се замарао. Шта хоћу да кажем - помака је било, као и страховитих падова на лоше и горе. Али двадесети вијек је увелико - барем што се религије тиче - наступио као вријеме дијалога.

У Турској је 1927 било 2,5 одсто хришћана, након погрома педесетих година остало их је свега 0,3 одсто. Тај дијалог очито нису сви преживјели.

- Кад кажем дијалог мислим прије свега на дијалог на Западу, на државно-политички охрабриване контакте између вјерских заједница као превенцију конфликата. Нарочито је Швајцарска у томе добар примјер. Мислим да су исламске вође овде код нас у Европи то схватиле: Да се ислам мора прилагодити овдашњем начину живота, а не обрнуто. Друга ствар је у тим традиционалним земљама гдје људима недостају парадигме модернитета. Али већа одговорност лежи на нама овде. Хришћанство каже, љуби свог непријатеља...

То каже небески дио хришћанства, али има оно и једну сасвим земаљску компоненту, која каже, не дај се свом непријатељу. Да ли катастрофа на традиционалним просторима првобитног хришћанства слаби његову глобалну позицију?

- Ја бих одбацио појам да је хришћанска црква играч у свјетским збивањима. Управо то представља највећу критику Православља Римској цркви. Изворно, хришћанска црква није црква хероја него црква мученика. Мученика, не у смислу губитника.

Исус за почетнике

То је обична семантика.

- Не, то је много више... Јован Златоусти (Јован Антиохијски, "Кризостомос", теолог из 4 вијека кога једнако поштују и уважавају све три велике деноминације, православни, католици и протестанти, прим. редакције) је говорио да су највеће богатство цркве сиромашни. Ко би то данас тако рекао - да је моје највеће богатство сиромаштво? Нико! Али управо је тај рефлекс који је дошао из религије изродио актуелну социјалну политику модерне Европе, концепте социјалне државе и државе благостања.

И зато - како је настао данашњи модел социјалне правде, зашто се данас у Европи може овако пријатно живјети? Зато што смо принцип "губитника" улили у хуманистичке вриједности и темељне принципе социјалне политике. И зато за хришћанску цркву представља проблем када Европска комисија избацује сваки помен хришћанске етике из преамбуле европске конституције. Оваква Европа какву данас видите је настала на основу јеванђељских вриједности - чак и кад се не поштују, оне су ту.

Управо тако - европске културе су секуларизати хришћанства. Зашто онда мора свугдје да стоји изреком написано "хришћанство", кад је оно ионако ту, трансформисано и преведено у културу. Култура као чувар религије - да ли је то ситуација која Вас плаши или тјеши?

- Управо из кругова политичара Европске народне странке се заступа мишљење да се концепт религије не сме оставити без свог имена...

Али ако пођемо од тога да је читава егзистенција Европе хришћанска, иако не директно религиозна?

- Свеједно, добро је ствари назвати њиховим правим именом. Овдје се не ради о култури, већ о томе да политика покушава да инструментализује религију у своје сврхе, да је непримјетно усвоји како би тиме освојила право да говори у име морала. Ја сам био гост у Европској комисији, познато ми је и добро и лоше. Тамо је запосленима потпуно забрањено да у канцеларији држе крст, иконицу, вјерску слику, било какав религиозни симбол - иако су то, пазите, све хришћанске земље! Но ту је на дјелу став да религију треба изоловати из јавног живота, обући је у нешто друго, само не у саму себе.

Ви сте присталица европских интеграција?

- Не само да јесам, него сам учествовао у врло значајним билатералним тијелима, већ тридесет година, од времена када је настајала Европска заједница, после Унија. Тада су европски парламентарци окупљени у Европској народној партији (European Peoples Party) започели дијалог са црквом. Од самог почетка се видјело да постоји једна група парламентараца, махом социјалисти, који сматрају да хришћанство није привлачно, савремено, корисно, није перспективно, те да га не треба узимати у обзир.

Каква је данас ситуација с екуменом? Да ли се уопште помјерила са спорних питања - примата папе, Филиокве, еклезиологије? 

- Послије Другог свјетског рата хришћанском свијету је било јасно да стоји на рушевинама свих историјских европских тековина. Екумена је била логички излаз из ситуације. Са Другим ватиканским концилом (1962-1965, принцип "aggiornamenta") Римокатоличка црква је искорачила из ексклузивног историјског простора и почела разговоре са Православном црквом. Може се рећи да су данас католици и православни поново открили једно изгубљено братство, осјећај да су некад хиљаду година радили под заједничким кровом, да је то била једна кућа, једна породица. Ја сам против теорија кад се каже - Римокатоличка црква није успјела да силом потчини Исток својим учењима, па сад то покушава на "перфидан" начин или преко "нејасних" разговора. Разговори су врло јасни и теку кроз институционализоване гремије. И теку добро.

Да не би на крају људи прстом показивали на нас и рекли сви ће се на крају спојити и разумјети, само хришћани не.

Последњи пут се Католичка црква бавила Православном 1995. у апостолском писму "Ориентале лумен" ("Источна свјетлост") и енциклици "Ut unum sint" ("Да буду једно"). Оба документа су објављена на стоту годишњицу апостолског писма Ориенталум дигнитас ("О источним црквама"). КЦ пружа руку, али истовремено инсистира на примату. Ту се није много промијенило.

Па ми морамо да имамо обзира према Католичкој цркви! Последње што бисмо хтјели је да на основу папиних изјава о поштовању православних цркава дође до раскола унутар Католичке цркве. Мислим да се ту принципијелно тражи вођство Рима, што код православних није спорно.

Да ли одговорност лежи и на Православној цркви? На крају, за њу је вријеме стало са седмим Никејанским концилом. Став православља је - између четвртог и осмог вијека дефинисани су сви постулати вјере, а послије тога, ми о томе више не разговарамо, хвала на питању, све је речено. Да ли је то Православна црква зауставила вријеме, док је на Западу тек тада започео процес интензивних теолошких интерпретација?

-Тешко је то казати. Споменули сте Филиокве. Православљу се увек пребацивало са западне стране да нема Филокве, што значи да се сувише занима за онострано, а занемарује послове свијета. Филиокве је учење о историји, о томе како се Бог открио у својој конкретној историјској стварности, нешто као Хегелов свјетски дух. Кроз Филиокве је Католичка црква увелико развила и фундирала овосвјетско социјално учење. Али велико питање - шта је то што човека чини сретним на земљи је свеједно остало неодговорено.

Три велике деноминације имају свака своју основицу са које се уздижу: православље традицију, католичанство организацију/папу; протестанти принцип "sola scriptura" ("само Библија"). Православље функционише на принципу заустављеног времена, времена замрзнутог на осмом вијеку. Да ли се одатле може закључити да је оно развило специфичан однос према протоку времена, однос који потенцијално увијек може постати, и бивао је, проблематичан? Колико је тај феномен заустављеног времена његова слабост, колико снага?

-То је за централно и суштинско питање. Ја га доживљавам као проналажење линије између ауторитета и слободе, односно као питање оријентације у простору великих идеја. Православље је себе увек сматрало заговорником идеје да између ауторитета и слободе мора да постоји средњи пут.

Марија од Побједе - поражена

Српска православна црква је добила на поклон од Бечке надбискупије цркву Maria von Siege, Марија од Побједе, архитектонски драгуљ без премца и - одбила је. Службено због тога што није могла да затвори финансијску конструкцију, неслужбено зато што су унутра статуе - а православни визуелни кодекс не допушта статуе. Да ли то одговара истини?

- Не, то су интриге! Истина је да је то једна од најљепших цркава у Бечу, али је њено преузимање било повезано са великим трошковима, не само реновирања, него и одржавања и осигурања. Али није ни то било тако немогуће. Да су сви Срби у Бечу и Аустрији давали само по један евро ммесечно неколико година, могли смо да је прихватимо. Замислите да је нама та црква заиста предата...Нажалост, недостајала је свијест о овој историјској могућности. А статуе - какве то везе има?

Изгледа да старе борбе између иконокласта и иконодула још тињају.

- Није истина, ми нисмо ригорозни кад су слике у питању! У Београду Грци сваке године долазе на помен Риги од Фере и свештеник држи парастос испод његове статуе. Истина, ми немамо обичај да скулптуре доводимо у близину икона, али ако су оне већ ту, нећемо дизати револуције. Али их и не изједначавамо са иконама или са фрескописањем. Фрескописање је канонизовано, оно је предмет васељенског сабора.

Који је, успут речено, последњи пут одржан пре 1.200 година. Може бити да је сазрело вријеме и за нову интерпретацију?

Дуго сам живјела под утиском да је СПЦ та која своје вјернике држи изоловане од времена и других хришћанских заједница - сада, након неколико искустава са овдашњим вјерницима рекла бих да је проблем обрнут. Јесте ли Ви, Ваше преосвештенство, је ли врх СПЦ сада постао либералнији од властитих вјерника?

- То је добро запажање. Велики број свештеника - не врх него свештена лица - долазе до закључка да се црква из практичних разлога треба отварати, спуштати границе према другим зеједнициама, губити страх од додира. И сад одједном ступа на дјело парадокс - сад је одједном народ тај који то неће, који се томе опире. Само, некад су највећи заговорници дистанце управо они који ни сами нису досљедни у томе. Али да, постоји један значајан број људи који су скептични у односу на црквене контакте, зилоти који кажу - не смијемо ништа, само ово наше, то мало, све остале контакте треба свијести на минимум.

Ваш задатак је да Србе у Бечу натерате да буду модерни?

-Не бих то тако рекао. Мој задатак је да упознам Србе у Аустрији са интегративном снагом хришћанства у цјелини. Та сила заједништва долази из Јеванђеља - и четири Јеванђеља су још увек једно Јеванђеље.

Православне цркве генерално остављају утисак ожалошћене породице - као да на њиховом историјском тијелу и данас гори рана настала падом Константинопоља и губитком једног снажног култруног и политичког центра који је стајао иза њих. Може ли се и данас говорити о фантомском болу, о синдрому Аја Софије?

- Сигурно да може. Историјске катастрофе остављају неизбрисиве трагове, у памћењу цркве свакако. Али опет, исти тај Исток у страдању, у емиграцији из свог традиционалног египатско-синајског простора, палестинско-сиријског, византијског простора створио је Свету гору, идеал духовности.

Да, али немојмо заборативи да је то само оно што је остало - све је то било пуно веће, а и цариградски патријарх тада није био подстанар.

-Када бисмо сада у овој соби гдје сједимо искључили струју и упалили шибицу, опет не бисмо сједили у мраку. Мало постаје велико, зависи из које перспективе се гледа.

Генерално гледано, СПЦ се отвара и ступа на пут модернизације. Људи који је воде не осећају се више у обавези да подржавају рефлекс ексклузивности и изолационизма. Ту сте Ви, ту је Иринеј бачки, Порфирије загребачки, преко вас је на дјелу једна сасвим нова атмосфера.

- Немојте заборавити ни Његову светост патријарха Иринеја. И не само садашњи партијарх, и претходни је дјеловао неуморно миротоворно и то у тешка времена док су бјеснили конфликти међу нацијама на Балкану. Кормило Српске равославне цркве - сад не говорим о њеном врху, него о кормилу - је у сигурним рукама одговорних људи. Ови људи, неки верници који се противе због наших доборих односа са кардиналом Шенборном - такви не би били сигурни кормилари, ко зна гдје би нам брод завршио.