Индонезија - десет година од цунамија

Тог 26. децембра 2004. године настрадало је више од 230.000 људи у 14 земаља, а највише у Индонезији.

Најгоре погођен регион био је Аће, индонежанска провинција на сјеверу острва Суматра гдје је од посљедица удара снажних таласа од којих су неки били високи чак 30 метара, погинуло око 130.000 људи док је више од пола милиона грађана расељено, подсјећају агенције.

Град Банда Аће, сједиште поменуте провинције, који је потпуно уништен у тој катастрофи, данас је обновљен.

Помоћ међународне заједнице била је брза и велика. У годинама након цунамија укупно је око седам милијарди долара стигло у Аће захваљујући чему је обновљено више од 140.000 домова, као и више хиљада километара пута, бројне школе и болнице.

Брза реконструкција помогла је да се оконча вишегодишњи конфликт у Индонезији тако да је мировни договор између побуњеника и Џакарте склопљен осам мјесеци од катастрофе.

Од 70.000 становника мјеста Меулабо, које се налазило 150 километара од самог епицентра земљотреса, погинуло је њих десет одсто, док се 45.000 људи иселило јер није имало гдје да живи.

- Многе невладине организације и појединци из страних земаља и Џакарте дошли су да помогну. Без њих, Меулабо се не би опоравио, каже Алајдинсај, предсједник дистрикта Западни Аће за АФП.

Пошто је област рашчишћена од рушевина и тијела погинулих, људи који су остали без домова, живјели су у привременом смјештају док нису дочекали да се уселе у нове куће.

Размјере цунамија утицале су да влада промијени начин реаговања на катастрофе тако да су процедуре централизоване и стављене под директну надлежност предсједника земље.

Усвојени закони омогућили су брзу изградњу нових стамбених објеката, зграда и школа, а 2011. године Уједињене нације су препознале те напоре додијеливши тадашњем индонежанском предсједнику Сусилу Бамбангу Јудојону титулу "глобалног шампиона у превенцији ризика од катастрофа".

Лекцију су добро научили у Банда Аћеу гдје сада свуда постоје путокази за евакацију због цунамија, а негдје су инсталиране и сирене.

Музеј цунамија не само да чува сјећање на жртве и катастрофу, већ може да послужи и као прихватни центар за евентуални нов налет цунамија.

Међутим, упркос задовољству због брзе и успјешне реконструкције, у јавности су се појавиле сумње у исправност одлуке да се фокус обнове стави на изградњу нових кућа и инфраструктуре.

Лилијен Фен који је радила за хуманитарне организације у провинцији Аће и била савјетник гувернера за одрживи развој, сматра да је више требало учинити на обезбјеђивању посла људима како би им се осигурала егзистенција.

Деценија је прошла, финансијска помоћ је пресушила, а жељена лавина инвестиција није остварена и многе нове куће су празне јер локално становништво нема средстава за њихово одржавање.

Чак и Кунторо Мангкусуброто, директор владине агенције која је руководила санацијом у провинцији Аће, признаје да је разочаран недостатком инвестиција и истиче да у провинцији нису подигнуте ни фабрике ни плантаже.

И док су, са једне стране, преживјели захвални на материјалној помоћи за обнову, са друге, већина њих се још увијек бори са властитим траумама које се нису повукле заједно са водом.