Живот без врата у индијском селу

Наиме, ријеч је о селу Шани Шингнапур, које је јединствено у Индији, али и остатку свијета. Чак ни јавни тоалети у селу немају врата, мада су посљедњих година направили заклон, на захтјев женске популације:

"Наравно, жене су осјетљиве када су те ствари у питању, па смо на крају ставили нешто попут завјесе, која заклања сам простор. Иначе, нигдје у селу немамо врата, нити нам требају, јер би то било противно нашим убјеђењима", каже Пармешвар Мане, локални трговац.

Наиме, неки сељани стављају дрвене плоче на улазе, али то раде само ноћу како им у кућу не би ушле дивље животиње и пси луталице. Наравно, један од проблема је тај што посјетиоци немају на шта да закуцају када долазе некоме у посјету, али и тај проблем је ријешен;

"Када неко дође, обично викне и тако дозове комшију", објашњава Мане.

Наиме, суштина цијеле ствари лежи у њиховом вјеровању у божанство Шани, које је још познато и као бог Сатурна. Легенда каже да се сељанима једне ноћи указао Шани, који им је рекао да нема потребе да на куће стављају врата, јер је он толико моћан да ће их увијек штитити:

"Моћ Шанија је таква да чак, ако неко покуша нешто и да украде, он ће се наћи у кошмару и никада неће моћи побјећи", објашњава сељанин Баласахеб Боруде. Они такође вјерују да, ко год почини било какав гријех у селу, мораће да се суочи са саде сати, што у преводу значи седмогодишња зла коб.

За ово село кажу да треба да послужи као примјер свима, јер не само да овдје нема криминала, већ овдје се сви суздржавају од било каквог гријеха.

"Професионални лопови, преваранти и пијанице овдје никада неће доћи, јер овдје једноставно немају шта да траже. Ако и дођу, морају да се понашају у складу са нашим правилима", каже Баласахеб Боруде.

За оне који су нови у селу, привикање на чудне обичаје може бити изузетно тешко. То се десило и Рупали Шах, која је била запрепашћена када се удала у ово село, јер није могла замислити живот у кући без врата:

"Када су ми рекли за то, била сам искрено нервозна. Никада нисам живјела у кући која нема врата. Међутим, када сам коначно дошла у село, видјела сам да се сви тако понашају. На крају сам се навикла и данас живим без икаквог страха", каже Рупали.