latinica  ћирилица
21/01/2015 |  14:31 | Аутор: Глас Српске

Давид: Признање значајније за књигу него за писца

Када пишете књигу, не размишљате о награди, а када је већ напишете, онда вас заиста занима какав ће пријем бити код читаоца. Додјељивање награда је један од доказа да сте у свом писању успјели, али не мора бити прави показатељ да је књига вриједна читања или није, рекао је добитник овогодишње престижне НИН-ове награде за књижевност Филип Давид.

Давид је рекао да би волио да се сретне и са читаоцима у Бањалуци, како би им представио своје дјело "Кућа сећања и заборава".

Ова награда сваке године пред књижевнике поставља нове циљеве, али и нестрпљење када се у јавности први пут појави шири избор. Са овим књижевним ореолом књига добија неки други живот, јер се истог момента налази у центру пажње заљубљеника у књигу.

- Награда је, по мени, много значајнија за књигу него за писца, јер то је једина награда која постоји на нашим просторима да скреће пажњу читаоца на књигу и тиме повећава њен тираж и дозвољава им да сами одлуче да ли је била вриједна пажње или не - рекао је Давид.

Роман Филипа Давида, како је објаснио жири, сугестивна је студија зла - зла у историји, зла у човјеку - која сучељава четири животне приче, Јевреја страдалника и њихових породица у потресном свједочењу сачињеном од дневника, писама и сновиђења. У складно компонованом роману, каже жири, срећу се сан и јава, патња и жеља, стварност и могућност, митско и мистично, документ и фикција.

- Волио бих да сваки читалац роман прочита на свој начин, јер сам у увјерењу да сваки од њих надграђује књигу, додаје оно што, писац можда и није имао на уму, када је писао књигу - истакао је Давид.

Главни јунак романа, Алберт Вајс, још од дјетињства је имао прилике да промијени свој идентитет. Након што је 1942. под окриљем ужасног рата остао без родитеља и брата Елијаха, неко вријеме је провео у њемачкој породици гдје га називају Ханс и нуде му да замијени њиховог несталог сина и тако се спаси од сигурног погрома. Алберт се тада ипак одлучује да сачува свој идентитет и побјегне од њемачке породице која га је умало усвојила. Много година касније, на једној од конференција о Другом свјетском рату на којима учествује, Вајс лутајући ноћу њујоршким улицама наилази на "Кућу сјећања и заборава". У једној од просторија овог необичног здања похрањено је непрегледно историјско памћење.

- Водио сам се тиме да причам тако да је занимљиво за читање, а да узгред испричам једну причу која је карактеристична за наше поднебље - објаснио је Давид.

Алберт у једном екрану у "Кући сјећања и заборава" може да, као на филму, види сцене страдања својих родитеља и Елијаховог нестанка за који се осјећа кривим, јер је млађи брат био повјерен њему на чување. Огромни бол који је осјетио јаче но икад може да нестане ако он у сљедећој просторији ове чудесне куће избрише сопствено памћење или, чак, ишчезне попут свог рођака, чувеног илузионисте Худинија (Ерика Вајса). Хоће ли Алберт искористити посљедњу шансу да промијени свој идентитет у складу са ријечима једног свог пријатеља и сународника "Памћење је страшније од сваког заборава" или ће одлучити да остане то што јесте, без обзира на бол који га раздире?

Филип Давид је аутор више ТВ драма, филмских сценарија ("Окупација у 26 слика", "Пад Италије", "Ко то тамо пева", "Буре барута"…), књига приповједака ("Бунар у тамној шуми", "Записи о стварном и нестварном", "Принц ватре"), романа "Ходочасници неба и земље", књиге есеја "Фрагменти из мрачних времена" и "Јесмо ли чудовишта", "Светови у хаосу". Добитник је признања: Награда Младости, Милан Ракић, БИГЗ-ова и Просветина награда за најбољу књигу године, те Андрићеве награде.