Информатички свјетски рат- дигитално наоружавање

Када су свијет уздрмала открића о неовлашћеном надгледању и праћењу која спроводи америчка Национална безбједносна агенција  чинило се да је разоткривена цјелокупна шпијунска машинерија. Нови подаци који су и овог пута објелодањени захваљујући узбуњивачу Едварду Сноудену показују, међутим, да је то била само увертира. Далеко испод радара јавног мњења и без икакве ефикасне контроле глобална битка за доминацију на интернету је увелико у току.

Према строго повјерљивим подацима НСА у које је њемачки недељник „Шпигл” имао увид, амерички обавештајци су ангажовали елитне одреде програмера чија ће улога доћи до изражаја у неким будућим ратовима у којима ће интернет играти кључну улогу. Њихов задатак ће бити да посредством глобалне мреже изврше диверзију на непријатељске компјутере и преузму контролу над њима. На тај начин могла би да се преузме контрола над виталним полугама неког друштва, као што су електране, снабдјевање водом, фабрике, аеродроми или токови новца.

Новообјављена документа показују да се из перспективе америчке војне стратегије програм надгледања интернета посматра као „нулта фаза”. Циљ надгледања је да детектује слабости у непријатељском систему.

У једном документу НСА који обрађује њемачки недјељник експлицитно се наводи да ће „сљедећи велики рат бити вођен у сајбер простору”.

Због тога америчка војска спроводи масовну акцију дигиталног наоружавања за рат на мрежи. НСА је процијенила да ће јој зарад унапређења техника хакерских напада у 2013. бити потребно милијарду долара.

Сноуденова документа показују да у овом герилском онлајн рату неће бити прављена велика разлика између цивила и војника. Дословце сваки корисник интернета може да постане потенцијална мета напада.

Слободно вршљање по подацима корисника прикривено је иза линије одбране обавјештајаца која се своди на флоскулу „увјерљиво негирање”. Главни циљ при сваком нападу је да се, уколико је то могуће, заметну сви трагови диверзије.

Како је сазревала посвећеност хакерским јединицама унутар НСА, свједочи Сноуденов документ који показује да је раније информатичко одјељење било веома неформално, док је данас „процедура много систематичнија”.

Ријеч је о Центру за операције на даљину, који је главни извршилац тајних операција. Чак и прије него што је НСА одлучила да уложи у проширење и повећање бројности људи у овом центру, њихов мото није остављао много простора за нагађање о њиховој мисији: „Ваши подаци су наши подаци, а ваша опрема је наша опрема.”

Осим извођења напада, задатак јединице је детектовање сличних напада из иностранства, њихово анализирање и, у најбољем случају, инфилтрирање у њихов систем. Овакав облик сајбер контраобавештајног рада сматра се најосјетљивијим обликом модерне шпијунаже.

Нешто слично догодило се 2009. када је НСА детектовала покушај упада у систем америчког министарства одбране. Експерти агенције су ушли у траг кинеској адреси са које је напад извршен, а до краја операције успјели су да у кинеске системе убаце сопствене програме за шпијунирање. На тај начин је праћено кинеско извлачење информација из институција попут Уједињених нација, а исте податке су користили и Американци, а да нису били директно умешани у диверзију.

Праксу да се друга објавештајна служба пусти да обави прљав посао упада у систем неке институције и да се њена открића потом преузму, обавештајци из НСА спроводе без зазора на било којој земљи. Отклон је направљен једино у случају земаља чланица обавјештајне алијансе „Пет очију”, коју чине државе са енглеског говорног подручја САД, Велика Британија, Канада, Аустралија и Нови Зеланд.

Усавршена технологија омогућава НСА да трансформише одбрамбене технике у нападачке. Такав метод се назива „обрнути инжењеринг, пренаменовани софтвер” и укључује такозване мреже ботова, које чине сви компјутери у које су убачени контролни вируси. Таквом „армијом зомбија” могуће је управљати са дистанце и они се користе за групне нападе чији је циљ да се паралише противник.

Сноуден још може да шокира јавност

До прије годину и по дана прича о стварном Великом брату који посматра кога год пожели била је теорија завјере, тврдња коју су могли да износе само алтернативни сајтови, да би после изласка Едварда Сноудена у јавност, орвеловске методе америчких служби постале општепризнате, мејнстрим, референца за тумачење свијета.

Некадашњи сарадник обавјештајног миљеа открио је неколицини новинара да Национална безбједносна агенција, задужена за шпијунирање телефонских разговора и комуникације на интернету, уходи милионе људи широм планете. Сноуден је на своје рачунаре снимио странице и странице доказа да НСА отвара мејлове и прати ко кога позива чак и када је тај „неко” њемачка канцеларка Ангела Меркел или бразилска предсједница Дилма Русеф.

Агентима то полази за руком уз помоћ судског налога, који на сарадњу приморава „Мајкрософт” или „Епл”, али и уз помоћ рачунарских махера у њиховим редовима који се прикључују на оптичке каблове дигиталних компанија и повлаче податке о корисницима интернета.

Узбуњивач је постао познат у лето 2013, када су у „Гардијану” и „Вашингтон посту” објављени први текстови на основу његових материјала. Репортери и данас у његовој сајбер бележници проналазе приче о НСА, укључујући и нову, о америчким припремама за будући информатички рат против других држава.

И многе друге приче штампане у међувремену – о томе да највећа већина ухођених Американаца нема никакве везе са тероризмом, да сестринска британска служба чита електронску преписку новинара редакција од „Њујорк тајмса” до Би-Би-Сија, да су Кинези украли дизајн америчког борбеног авиона – дошла је из истог извора.

Када је ријешио да објелодани да Вашингтон крши приватност својих и туђих грађана, Сноуден је побјегао од америчких власти, које га траже због „издаје” и „шпијунаже”, и затражио азил у Русији, што је покренуло расправу о томе да је све вријеме радио за Русе, а можда и за неке друге, Кинезе, највероватније. Најпознатији узбуњивач одбацио је оптужбе тврдећи да је материјал у цјелини предао новинарима пре него што је 2013. из Хонгконга прешао у Москву, не задржавајући ништа код себе, што значи да ништа не може да преда странцима, чак и да хоће.

Његов други аргумент је да га влада терети за непостојећи деликт – угрожавање безбједности. Он сматра да истином није угрозио, већ поспјешио сигурност грађана, показујући да их влада уходи. Услиједило је преиспитивање „воајерских” склоности НСА, што би требало да допринесе дијалогу о демократији и правима грађана.

Влада је обећала да више неће прислушкивати европске лидере. У небраном грожђу нашла се не само администрација, која је морала да објашњава Меркеловој зашто је прислушкује, већ и Силицијумска долина, коју су корисници почели да запиткују како штити тајност њихових података ако мејлове просљеђује безбједњацима.

Као директна последица Сноуденових открића наступио је тренд шифровање података, при чему компаније од „Фејсбука” до „Гугла” тврде да ни саме немају лозинку за отварање мејлова корисника, па самим тим не могу ни да је прослиједе престоничким жбирима.

Једно од највећих сазнања је да и поред масовног надгледања, западне владе не успијевају да спрече терористичке нападе. Само неколико мјесеци пре него што је свијет сазнао за праксу НСА, двојица муслимана активирала су експлозив на маратону у Бостону. Слична пракса није помогла Французима да заштите редакцију „Шарли ебдоа” од атака двојице осветника који су побили 12 људи због карикатура пророка Мухамеда. Више хиљада људи одлази из САД и ЕУ на сиријско ратиште и враћа се оданде, на шта тајне службе остају нијеме, иако редовно чешљају преписку грађана.

Сноуден је недавно изјавио да масакр у Паризу доказује да је масовна контрола недјелотворна. Даље, каже он, НСА је у бази држала браћу Царнајев, који су изврши бомбашки напад у Бостону, али да су подаци о терористима били прекривени хрпом бескорисног материјала о Американцима без и најтање споне са криминалом.

Сноуден је одувек тврдио да је његов мотив да покаже да „систем не функционише” и да се бори за демократију, што му је посредно признато када су новинари којима је он предао материјал овенчани највећим признањем, Пулицеровом наградом.

Поводом новог сазнања о припремама за свјетски информатички рат, Сноуден је казао да се свјетске шпијунске агенције, укључујући НСА, труде да осигурају правни вакуум у сфери интернета. Вјештији шпијун сада уходи ривала и чита његове повјерљиве списе, али Сноуден закључују да и ова међународна сфера, као и све друге, ипак треба да се регулише, то јест да „морамо да створимо нове међународне стандарде понашања”.

У међувремену, јавност, владе и поједини лидери треба да се припреме на нове, можда још шокантније детаље које ће новинари пронаћи на Сноуденовим дисковима, а вјерује се да тај „бунар” још дуго неће бити исцрпљен.