Васкрс у српској књижевности

Христос је говорио да ће васкрснути трећег дана послије смрти. О томе, уосталом, свједоче његови јеванђелисти и црква, која већ више од двије хиљаде година прославља овај, за хришћане највећи догађај. Док је проповиједао многобошцима о Христовом васкрсењу, апостол Павле је наилазио на неповјерење, па и исмијевање. И у савременом добу много је невјерника и оних који су Христово васкрсење сматрали за апсурд. "Васкрсење није неки догађај који би се десио без узрока, или по сили човјекове снаге и моћи. Узрок васкрсењу је сила Божија, а не људска", пише доктор Лазар Милин. Такав приступ својствен је житијима и бесједама које припадају срској црквеној књижевности.

У "Карејском типику" из 1199. године, који је сачинио Свети Сава, за испосницу коју је себи намијенио у Кареји, у административном средиштву Свете Горе, регулише се, поред осталог, и празновање Васкрсења Христовог, канон васкрсни, аи у житијима од 13. до 18. вијека (од Теодосија Хиландарца до Гаврила Стефановића Венцловића).

Доситеј Обрадовић је рано потпао под утицаје светачких житија. Али се разочарао у калуђерски живот, напустио је манастир, раскинуо са црквенословенском традицијом и тако започео ново, грађанско доба српске књижевности. Доситејево "Писмо Харалампију", написано на Васкрс, 1783. године, свједок је једног времена и духовног расположења. Потом протиче вијек и по бурне српске историје, духовности и књижевности. Послије Доситеја стварали су писци попут Јована Мушкатировића и Емануила Јанковића, који су настојали да се што више приближе народном стваралаштву и језику. Почетком 19. вијека јављају се Атанасије Стојковић, Павле Соларић, Милован Видаковић, Сава Мркаљ и Лука Милованов, али у њиховом дјелу нису пронађени одговарајући примјери са темом Васкрса.

У то вријеме је српска књижевност имала и изразите представнике сентименталистичког и класицистичког пјесништва, попут Лукијана Мушицког, али је тек са Петром Петровићем Његошем добила велики спјев, "Лучу Микрокозма" која је, истовремено, и "филозофска пјесма о трагању за истином о човјеку", највеће пјесничко дјело 19. вијека и "израз религиозне визије".

Слиједе српски романтичари и реалисти, који су писали о Васкрсу. Поменимо пјесму "Молитва", коју је Бранко Радичевић, написао на Васкрс, 1844. године. Потом пјесму "Пролеће и Ускрс" Јована Јовановића Змаја. Лаза Лазаревић, који се сматра највећим умјетником међу реалистичким приповједачима, написао је непосредно по Васкрсу, 18. априла 1875. године, писмо из Берлина, индикативно за ову тему. Сима Матавуљ, мајстор кратке приповјетке, написао је причу "Христос воскресе!". Милета Јакшић, готово заборављен као пјесник, има причу "Христос у крчми". Причу "Певачев Ускрс" написао је Радоје Домановић, који припада сатиричкој традицији српског реализма. Светозар Ћоровић, херцеговачки приповједач, по књижевним одликама најближи је традицији реализма. То показује и његова прича "На Васкрс". Већина прича из збирки "Из старог јеванђеља", "Стари дани" и "Божји људи" Борисава Станковића, могле би се дабрати за илустрацију умјетничког доживљаја живота послије смрти.

Такве примјере проналазимо и у прози модерних приповједача, попут Исидоре Секулић, Драгише Васића, Иве Андрића, Боривоја Јевтића, Станислава Кракова и Растка Петровића.

Када је о модерној српској поезији ријеч, на самом почетку стоји антологијска пјесма "Српски анђео" Алексе Шантића или нека од пјесама Јована Дучића, које опјевају "Хришћанско прољеће". Иако Момчило Настасијевић у својој поетици даје религиозности повлашћено мјесто, далеко је од црквене догматике. О томе свједоче његови стихови у "Речи у камену". Антологијска је пјесма Владана Деснице "Молитва разочараног Исуса".

Док се у неким стиховима, као у пјесми "Он", Миодраг Павловић надахњивао "негативном теологијом средњовјековних мистика", у поетско-прозним записима "С Христом нетремице" - тријумфује пјесникова тежња ка сједињењу с Христом (П. Зорић), у "Светогорским данима и ноћима" чини се да је успостављена "мистична комуникација са распетим Христом".

И пјесништво Ивана В. Лалића, нашло је коријена у молитвама. Најбољи примјер за то је његова посљедња, пред смрт састављена књига, "Четири канона".

Љубомир Симовић, у многим својим пјесмама, као и у драми "Бој на Косову", гради слике између два свијета, подијељености "између религиозне контемплације и уживања у мирисима земаљским".

Посебно мјесто припада Николају Велимировићу. Несумњиво, он је највећи српски православни мислилац, бесједник и пјесник са изузетним даром. "Његови молитвени текстови су ремек-дјела у области пјесме у прози". Уврстивши га, први пут, у једну антологију савремених српских пјесника, и први пут са религиозном предзнаком, Павле Зорић запажа: Николај Велимировић одбацује вриједност материје (гњилости) и слави дух. Он није само лирски пјесник у стању екстазе. Он је и полемичар. Колико је само јетких и тешких ријечи изговорио осуђујући хулитеље на Христову вјеру!

У антологију "Васкрс у српској књижевности" уврштена је и "Беседа на Велики петак" и "Чудеса на Васкрсењу" владике Николаја, као и његова пјесма, готово химна Васкрсу - "Људи ликујте!".

Када је ријеч о усменој књижевности, оно што је сачувано, у рукописним збиркама, дјелимично објављено у књигама, свједочи о томе да је и у народу било пјесама са различитим религиозним темама, а посебно у вези са великим хришћанским празницима, као што су Божић и Васкрс. Особена су три примјера: "Из плача мајке божије за сином", "Христос теши матер" и "Налазак часног крста“" као и епска народна пјесма "Наход Момир".