Сјећање на страдале Србе у горажданском селу Буквице (ВИДЕО)
На згаришту у опустјелом селу, служен је парастос. Потомци убијених и представници Организације породица погинулих из Источног Сарајева, прислужили су свијеће и положили цвијеће.
Вјеровали су комшијама муслиманима. Вјеровали и остали у својим домовима. Грозда, Јованка, Божана, Милош, Милорад, Даница, Вељко и најстарији међу њима, 86-годишњи Вукашин. Остао је, и сада већ упокојени Перко, једини Вукашиновић који је у селу преживио то злокобно мајско јутро.
Свједочио је Перко да је тог јутра, прије свих, отишао да намири стоку. И то га је спасило комшијског сабура и мерхамета, Србима Горњег Подриња добро познатог и из посљедњег рата и из другог свјетског.
Свједочанство о смрти супруге Грозде и рођака, Перко је оставио насљедницима. Али није дочекао да страдалнике сахрани. Петоро од осморо Вукашиновића још скрива подмукла гора.
А комшије Бошњаци - ћуте. Злочин и истину скривају Мрше из Фаочића, Агановићи и Жиге из Реновице, који су наоружани напали небрањено село. Утихнуле и комшинице из сусједних Софића, које су баш тог јутра, случајно или не, дошле у посјету Вукашиновићима. И наравно, преживјеле покољ.
Вукашиновићи су голготу искусили и у другом свјетском рату. Али су, послије њега, успјели да обнове Горњу Буквицу. Двије деценије од посљедњег рата – пустош и згариште. И село које не постоји више. А таквих је на десетине у горажданској и Горњедринској регији.
У Горњедринској регији током рата убијено је 1792 Срба. Посмртни остаци више од 160 још нису пронађени. Деведесет их је из Горажда. Сви они остали су на мртвој стражи плаховите Дрине и приобалних вртача у које бх тужиоци и истражиоци не залазе. Баш као што нису ни војници УН деведесетих година прошлог вијека. А Горажде је било заштићена зона.