У Новом Саду отворена пекара за псе
Међутим, чини се да није све тако слатко у овој причи. Да ли нас криза наводи да будемо што креативнији у покретању сопственог бизниса или нас учи да у томе будемо и успјешни.
Откуд идеја за овакву пекару? Власници су морали да кувају свом псу Бели. И ријешили да и другим псима понуде своје рецепте. Плус - све што се нуди у овој пекари могу да једу и људи.
- Користимо ћурећи карабатак, за кексић говеђе срце, говеђа јетра, јабука, сир - каже власница пекаре Александра Черновшев.
Мафини, кексићи и рафаело кугле коштају од 15 до 250 динара. Све што се нуди шнауцерима, догама, шпицевима је здраво - и без шећера
- Мало смо се консултовали са стручњацима да нам помогну, да не користимо појачиваче, конзервансе - каже власница пекаре.
Али није све толико слатко у овој причи. Социолози, међутим, кажу да је овде ријеч и о кризи социјалног статуса. Kако пекари за псе траже што оригиналнији бизнис, тако и власници паса траже доказ да и даље могу да приуште луксуз. У овом случају, својим љубимцима.
- Ради се о понуди и потражњи, рекао бих, оних који такође у друштвеној кризи осјећају да им је положај угрожен и да се морају сналазити, довијати и измишљати нешто ново што други није измислио - каже социјални психолог Александар Попадић.
Према његовим ријечима, што је већа криза, већа је опсједнутост луксузом. Поставља питање: да ли је посластичарница потребнија псима или њиховим власницима?
- У вријеме када људи све теже живе, када изгледа да су све маргинални проблеми остављени по страни, видимо да се људи одједном брину о псима, има много тих друштвених акцијама које бих ја назвао новотаријама - наводи Попадић.
Тренд псећих посластичарница долази из Америке. Да ли је у Србију пренесено као мода или култ здраве хране, осјетиће по свом џепу ови предузетници.