Српски језик четврти у Чикагу

– Тачних података нема. Знам да су у оптицају просто феноменалне бројке. На пример: три стотине хиљада, или двије стотине хиљада, а има и оних који би вољели да нас је и читавих пола милиона. Све су то, ипак, само слијепа нагађања. По посљедњој црквеној статистици, из марта ове године, декларисаних православних Срба, али и Американаца који припадају Српској цркви, има у цијелој чикашкој епархији 29.290. Свакако да нас има неупоредиво више од тога броја, али је чињеница да многи наши сународнициједноставно не желе да буду обухваћени било каквим пописима или статистикама – каже протојереј-ставрофор Милош Весин.

Оно што не види статистика, међутим, наслућује се кроз други податак који нам саопштава јужночикашки парох: српски је четврти језик по заступљености у овом америчком граду послије енглеског, шпанског и пољског.

– „Српских“ квартова одавно нема усљед све чешћих селидби, а оне углавном прате потрагу за новим, бољим, пословима, а онда и бољим школама за дјецу – додаје наш саговорник.

Рођени Новосађанин, прота Милош Весин на служби је Српској православној цркви у Чикагу од 1990. године. Срби у овом дијелу Америке, тако, имају свештеника, који је осим Богословског факултета, завршио студије психологије и музике, одсјек соло пјевање и дириговање, у швајцарском Луцерну, а у Лондону докторирао психологију. Прота Весин је свештеник при храму Светог архангела Михаила у Ленсингу, а уз то и професор на Богословском факултету СПЦ у Либертивилу.

Јужни Чикаго, чија је парохија СПЦ вршњак „Политике“, јер најстарији помени о њој датирају још од 1904. године, једна је од најразуђенијих парохија српске цркве у САД. Отац Милош Весин објашњава да његови парохијани живе јужно од центра града, у старом Јужном Чикагу, на источној страни и у 44 градића јужно и југозападно од Чикага.

– Ја имам непосредан контакт са близу пет стотина породица. Наша јужночикашко-ленсиншка парохија је једна од типичних старосједилачких српских заједница у Америци. Ову парохију данас чине припадници прве, друге, треће, а сада већ и четврте генерације Срба рођених у Америци. Скоро сви наши деведесетогодишњаци, а и они који су близу стоте, рођени су у Чикагу. Нису сви парохијани Срби, јер је кроз мјешовите бракове долазило, а и даље долази, до мијешања са другим етничким групама. Интересантно је да ми овде опстајемо махом захваљујући женској линији. Српске девојке, жене и старице, или Американке које су, између осталог, и српског поријекла, много више од мушкараца држе до своје блискости с Црквом – каже протојереј-ставорфор Милош Весин.

Желећи да „разуђене“ парохијане на неки начин окупи и да до свих стигне, прота јужночикашки им сваког мјесеца већ 25 година пише пастирска писма на разне теме и објављује их у црквеном билтену. Од тих писама недавно је настала књига у чијем је наслову синтагма којом прота Весин почиње свако своје писмо: „Драги моји парохијани“. Једном годишње јужночикашки парох обилази све домове, почевши на Крстовдан, уочи Богојављења па све до краја децембра, ради освећења домова и вјерних богојављенском водом. Уз то, ту су и посјете о славским данима. Прелази некада и више од сто километара у једном правцу да би стигао до дома својих вјерника.

– Како то постижем објелоданићу у књизи коју намјеравам да објавим по одласку у пензију. Сада јој је радни наслов „Чикашки саобраћајци и ја“. То што се многима чини да све успијевам, а ипак није тако, дугујем у великој мјери томе што сам вожњу учио у Београду – шаљиво каже отац Милош Весин.

У Чикаго је овај свештеник дошао у тешком тренутку за нашу земљу и готово одмах по преузимању парохије почео је да са својом паством прикупља хуманитарну помоћ за Србе изгнане из Хрватске, касније и Босне и Херцеговине. Парохијани су му предлагали да приреде хуманитарни банкет на којем би прикупљали средства за избјеглице, али је јужночикашки прота то одбио.

– Атмосфера банкета, па још пропраћена „бисером“, свуда нажалост присутне, српске суб-културе – назови народном музиком, уз добар залогај и још бољу чашицу, све ми је то деловало веома далеко од оне тако потребне танане, али постојане, хуманости која за себе не тражи ништа, а не још да очекује да се „хуманитарно провесели“ зато што ће дати двадесет, педесет, сто или више долара – објашњава отац Милош Весин.

У тим тешким годинама, бројни парохијани оца Милоша одазвали су се његовом апелу за помоћ невољницима у отаџбини, али су помагали и Американци. С друге стране, медијска пропаганда с којом се тада суочавао и јужночикашки свештеник била је веома јака и, како он истиче, вешто испланирана.

– Највеће жртве те и такве пропаганде, а када је о нашим парохијанима, и уопште о Србима и српским пријатељима ријеч, свакако јесу дјеца и млади. Ни броја нема мојим одласцима у школе, махом средње, али и основне, као и на локалне универзитете, а то су чинили и остали наши свештеници из свих дванаест српских православних цркава Чикага и околине, како бисмо узимали у заштиту нашу дјецу и омладину на које се, у неким случајевима и директно, упирало прстом као у сународнике „оних тамо лоших момака који угњетавају, силују и убијају зарад националних интереса“. Истини за вољу, било је и лијепих примјера када би поједини наставници, или професори, самоиницијативно позивали неке од наших свештеника да свој дјеци у школи, или једном разреду, или класи на факултету, објасне шта се заиста дешава „на терену“ – прича отац Милош.
Прота Милош Весин за време НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године, српске пријатеље нашао је на неочекиваном мјесту.

– Већ почетком априла, чуо сам да се у једној Баптистичкој цркви сваке среде одржавају молитвени скупови солидарности с народом у Србији. Оно што је интересантно јесте чињеница да су 98 посто припадника те заједнице Афроамериканци. Нико их за тако шта није молио, нити од њих то очекивао, а некмоли тражио, па ипак они су самоиницијативно, залагањем њиховог невјероватно агилног пастора пречасног Џејмса Микса, својим молитвеним скуповима изражавали како солидарност са свима који су тада страдали у бомбардовању српских градова, али су тиме, исто тако, упућивали и своје веома гласно неслагање с међународном политиком своје земље – Америке. Сваке сриједе у њиховом огромном храму, увијек би било присутно око двије хиљаде вјерника, а исто толико људи би стајало напољу по околним улицама, пратећи преко звучника оно што се дешавало у храму. Често сам одлазио на те скупове. Те изливе њихове добродошлице, пажње и љубави не могу никада да заборавим – каже отац Милош.