Расте мржња према избјеглицама у Њемачкој
Свеже затрпана хумка, с крстом на којем је окачен букет цвећа и натпис „непознатој избјеглици”, осванула је минулих дана у парку поред Градске библиотеке у Хајделбергу и шокирала бројне житеље овог града на југозападу Њемачке. На први мах се сваки пролазник запитао да ли је неко заиста ту сахрањен. Ипак, који трен касније већини је било јасно да је то један од необичних покушаја бораца за људска права да код Нијемаца подстакну саосећајност са судбинама бројних избјеглица које долазе у Европу.
Међутим, чини се као да ситуација иде у потпуно другом смјеру, будући да је у првих шест мјесеци ове године у Њемачкој забиљежено чак 150 подметања пожара и других напада на избјегличка склоништа, у односу на укупно 170 напада у току цијеле прошле године. У земљи која очекује ове године да прими око 450.000 особа које траже азил, ови подаци су узнемирујући, а најсликовитије их описују догађаји минулог викенда.
Група људи, за које се сумња да су неонацисти, подметнула је пожар у склоништу за избјеглице у општини Ремхинген, у покрајини Баден-Виртемберг, што се догодило само неколико дана прије него што су непознате особе на истоку земље, у граду Белен близу Лајпцига, пуцале на прозоре тамошњег склоништа. Прошле недјеље је у баварском граду Фора празно склониште запаљено, а касније је откривено да су нацистичке свастике биле исцртане на зидовима. Слична подметања пожара и напади углавном на склоништа, која су тек припремљена да у њих буду привремено усељене избјеглице, догодили су се у градовима Фрајтак, Мајсен, Треглиц, Росток, Либек, Ешебург, Хојерсверда, Дрезден, Хепберг...
„Срамота ме је због мржње према странцима на улицама Њемачке”, рекао је министар правде Хајко Мас, додавши да је осим „ирационалних страхова и насиља” према избјеглицама у Њемачкој видио и изливе саосећања за проблеме тих људи.
И заиста, у априлском испитивању јавног мњења чак 50 одсто Нијемаца изјаснило се да би Њемачка требало да прими још избјеглица. Међутим, политички аналитичари истичу да влада пропушта прилику да дјелује брзо и одлучно против насиља и при томе на посредан начин охрабрује нападе тако што не чини ништа или даје популистичке коментаре против странаца који злоупотребљавају могућност да траже азил. Прије неколико дана на „Гугловим” мапама се чак појавила мапа која показује свако склониште за избеглице у Њемачкој, што је био својеврсни путоказ ултрадесничарима гдје треба напасти. Реакција власти је изостала.
„Влада нема кохерентну стратегију и поједини политичари, посебно они са деснице, ситуацију чине још гором запаљивим коментарима и акцијама”, каже професор политичких наука др Хајо Функе, са берлинског Слободног универзитета.
Као један од примјера таквог популизма, аналитичари наводе изјаве Хорста Зехофера, баварског премијера и првог човека Хришћанско-социјалне уније , сестринске партије Хришћанско-демократске уније Ангеле Меркел. Он је одлучио да у Баварској уведе посебне центре за избјеглице са Балкана, који би били веома близу границе како би могли да буду што брже протјерани назад у земље поријекла.
„Десничарске популистичке идеје се као пожар шире у ЦСУ и то је веома опасно”, каже професор Функе и додаје да је таласу насиља према странцима 1990, када је у подметнутим пожарима погинуло 186 странаца, претходило „ментално подметање ватре” кроз провокативну антиимигрантску реторику појединих њемачких политичара.
На план Баварске да изгради шаторске кампове специјално за балканске тражиоце азила оштро су реаговале социјалдемократе и Зелени, као и бројне организације. Чини се евидентно да Немци јасно разликују избјеглице са Блиског истока, које бјежећи од ратова траже азил у Њемачкој, од избјеглица са Балкана које, како их оцјењују у Њемачкој, бјеже од сиромаштва, што није основ за добијање азила. Због тога се избјеглице са Балкана често описују као људи који само покушавају да се окористе од њемачког социјалног система.
Судећи куда води дебата у њемачким медијима, сва је прилика да ће Њемачка рјешење за превелики број тражилаца азила са Балкана ускоро ријешити тако што ће Црна Гора, Албанија и Косово добити статус „земаља сигурног поријекла”, као што су их већ добиле Србија, Македонија и Босна и Херцеговина. Овај статус потврђује да у тој земљи нема ни политичког мучења, ни прогона, ни злостављања политичких неистомишљеника, па тиме ни основних разлога да њени грађани поднесу захтјев за азил у Њемачкој.
У теорији, ако држављанин неке од ових земаља не донесе одмах јасне доказе системске дискриминације, требало би да буде враћен у своју земљу у року од неколико дана. Међутим, њихови захтјеви се појединачно провјеравају па у пракси то и даље зна да потраје, будући да нема довољно службеника који обрађују захтјеве.
С друге стране, опозициона странке Зелени противи се проглашењу Косова и Албаније земљама сигурног поријекла и при томе истиче да су „Роми на Балкану етнички дискриминисани”. И минхенски дневни лист „Зидојче цајтунг” истиче да су на западном Балкану „у борби против сиромаштва и мањка перспективе највећи губитници – Роми”.
„Иза збирног назива избјеглице с Балкана заправо се крију већином Роми. То показују и бројеви Савезне канцеларије за миграције: у марту ове године у Њемачкој је 690 особа из БиХ тражило азил, међу њима 407 Рома. Српски грађани су поднијели 2.833 захтјева, од тога су 2.525 Роми. Од 1.186 грађана Македоније, 644 су били Роми”, пише лист, наводећи да све ове земље спаја сиромаштво у којем су посебно угрожени Роми те „многи (од њих) једину шансу за бољи живот виде у захтјеву за азил негдје у западној Европи”.
Званични Берлин, пак, признаје да су Роми у тешком положају, али не тврди да постоји системска дискриминација јер би то значило да мора да прими све Роме који дођу са Балкана.
(Н. Радичевић)