"Дело": Или арбитража или хаос на Балкану

Територијални излаз на отворено море је, за разлику од слободног пролаза кроз туђе воде, битан у ратним или кризним ситуацијама, што се видјело 1991. године приликом рата Словеније за самосталност против бивше ЈНА, али и у недавној блокади хрватско-српске границе у спору Београда и Загреба око избјегличке руте, тврди коментатор Борис Шулигој.

"Слободан пролаз који на мору уживају бродови по конвенцији о праву мора, није једнако вриједан територијалном контакту. Треба се само присјетити блокаде трговачких бродова који су пловиле према Копру рата 1991. или недавне реакције Хрватске, кад је без оклијевања затворила своју границу са Србијом, јер јој на тој граници нешто није одговарало. Слично би се могло догодити и с правом слободне пловидбе", наводи водећи словеначки лист, и истиче, да арбитаржу, упркос противљењу Хрватске, треба наставити.

Макар споразум о арбитражи, који су двије земље склопиле 2009. године, а којим је Словенија условила своју подршку чланству Хрватске у ЕУ, наводи да арбитражом Словенији треба одредити њен "јuncition" с отвореним морем, проблем је у интерпретацији тог појма јер Словенија не пристаје на тумачење да је ријеч о повезници с отвореним морем, него о територијалном коридору који би арбитри требали додијелити, у смислу права мора "географски ускраћеној" држави.

"Арбитри су вјервојатно свјесни да је гранични проблем могуће ријешити само арбитражом, макар једна страна у спору за то није заинтереспвана и не показује за то вољу", наводи Шулигој, и додаје, да је за Хрватску спор о граници мјесто гдје је могуће добијати политичке поене, поготово у предизборно вријеме.

"Хрватима овако одговара да потраје годинама"

Хрватској не смета да садашње стање потраје још годинама, за што јој је одлично послужио арбитражни скандал. А да се то и није догодило, нашла би други разлог да изађе из арбитраже, наводи лист, и оцјењује да ће се арбитражни поступак наставити и бити у корист Љубљане, иако је Загреб одлучно против наставка, али је спреман за договор о алтернативном начину затварања спора.

Питање је може ли се уопште разговарати о алтернативама у арбитражи у условима који владају на Балкану, а очигледни су у  садашњој избјегличкој кризи, коментарише Шулигој и одговара негативно.

"Међународна заједница је одавно утврдила да нема другог начина осим арбитраже, јер Хрватска и Словенија пред склапање арбитражног споразума нису успијевале ријешити проблем пуних 15 година. Ако би арбитри којим случајем одлучили да се арбитражни поступак неће наставити онда би они и међународна заједница требали рећи на који би начин Хрватска требала уредити своје границе са сусједним државама. Треба ли их можда ријешити једнострано и сама? Или можда некоме хаос на немирном Балкану и одговара много више од реда?", завршава коментар "Дела".