Чомски: Европа је расистичка, зато не прима Турску у ЕУ

Ситуацији у Турској допринијела је и Европска унија, која је далеко више расистичка од САД и која не жели Турке на својим улицама, па је Ердоган, схвативши да његова земља неће ући у ЕУ, ријешио да влада аутократски, што је одувијек и желио, оцијенио је Ноам Чомски за истамбулски „Хуријет”.

Амерички лингвиста и култни политички мислилац казао је у интервјуу да је предсједник Реџеп Тајип Ердоган сам по себи ауторитарни владар, али да га је на владање чврстом руком охрабрио и Брисел стално постављајући пред Анкару нове услове за пријем. Чомски каже да никада није вјеровао у придруживање Турске јер је „Европа исувише расистичка”.

„Не желе Турке на својим улицама, али су за њих ипак имали неке понуде. Сваки пут када би Турска испунила један захтјев, појављивао би се нови. Око 2005. постало је прилично јасно да ће Европа изнова постављати нове баријере. Претпостављам да је то довело до става ’због чега се уопште трудимо’. Они (Европа) су расистичка група и регион много више него САД”, објашњава професор на МИТ-у.

За улогу Турске у Сирији примјећује да је изузетно штетна између осталог и због тога што Анкара, као и Ријад, наоружава Нусра фронт, екстремистичку милитантну организацију која се ни по чему „не може се разликовати од Исламске државе.

 Као теорију завјере одбацује идеју да је Запад формирао ИД, јер „то не би имало никаквог смисла”, али подсјећа је Запад то посредно учинио нападом на Ирак 2003. године.

„Инвазија на Ирак је вјероватно довела до два милиона избјеглица. Напад је проузроковао сукоб између сунита и шиита који раније није постојао, а који сада раздире Ирак и цијели регион. То је велики фактор настајања ИД. Исто важи за Либију. САД, Британија и Француска су прекршиле резолуцију УН због чега је поремећен цијели регион и због чега је дошло поплаве избјеглица у Европи.”

За САД, Британију и ЕУ каже да су произвеле избјегличку кризу интервенцијама по Блиском истоку, али да не желе да приме мигранте.
„Стотине година бруталног колонијализма не могу бити избрисане. Када је ријеч о САД, провозајте се Новим Хемпширом и Вермонтом, видјећете празан простор, а то је још најнасељенији дио земље. На западу је много ненасељених предјела, али ми очигледно не можемо да примимо избјеглице.”

Након што констатује да САД подржавају „нафтне диктатуре” попут оне у Саудијској Арабији, Чомски истиче да се САД „радикално противе турској демократији”. То поткрепљује чињеницом да је Вашингтон бјеснио и тражио да му се Анкара извини што је послушала 95 одсто Турака који су се прије 12 година противили америчком рату у Ираку и одбила да се придружи коалицији за свргавање Садама Хусеина. Са друге стране, САД су максимално подржавале савезника са Босфора деведесетих година када је Турска „спроводила државни терор” и вршила масовне злочине на југоистоку земље. То је био „стравичан период” у којем је влада Била Клинтона снабдијевала Турску са 80 одсто оружја.

„Само 1997. Клинтон је послао у Турску више оружја него за вријеме цијелог хладног рата да би се супротставио побуни ПКК (Курдска радничка партија). Ето толико у Америци воле демократију у Турској.”

Филозоф закључује да је Анкара од 2002. до 2005. много напредовала у односу према Курдима, који легитимно траже права и слободе, али да је онда поново наступио период назадовања, при чему је влада постала „ауторитарнија код куће и репресивнија када је ријеч о Курдима”.