Ђуза, посљедњи пут премијерно
У филму који је овог љета освојио награде на свим фестивалима у Србији и региону, који је већ могла да види и фестивалска публика на три континента, Ђуза је маестрално одиграо посљедњу улогу у каријери, лик професора неуропсихијатрије Славише Петронијевића који је оболио од Алцхајмерове болести.
Уочи премијере филма "Без степеника", говорили су редитељ Марко Новаковић и сценарист Зоран Ђикић, а у име продуцента, Радио-телевизије Србије, обратио се уредник Небојша Брадић, који је представио и књигу "Властимир Ђуза Стојиљковић: Позоришне посланице".
- Међу 84 филма на овогодишњем ФАФ фестивалу, ова пројекција има посебно мјесто - та је пројекција јединствена и велика као кућа, јер београдска публика има прилику да посљедњи пут премијерно види Властимира Ђузу Стојиљковића. Ђуза је био човјек у кога се једноставно заљубите послије пет минута кад сједите с њим у кафани, и не можете другачије да се односите према њему. У тих годину дана, колико смо сарађивали, могао сам да се увјерим колико је био велики глумац и господин. Ђуза је снимио овај филм много више него што сам га ја снимио. Волио бих да Славиша Петронијевћ, јунак кога игра, остане у сјећању и у будућности, макар једним дијелом колико је то остао Рођа из серијала "Позориште у кући", или гроф Тинторето у "Срећним људима", али и Патак Дача, исто тако - изјавио је Новаковић.
По ријечима Брадића, књига "Властимир Ђуза Стојиљковић: Позоришне посланице", колико и сам филм "Без степеника" на одређени начин чува успомену на дивног глумца.
- Глумци обично одлазе љети, то буде затишје у позоришној сезони, па је и Ђуза тако отишао овог љета, 17. јуна. Колеге које су жељеле да му одају почаст сусреле су се са једном необичном ситуацијом - Ђуза није био човјек церемонија, и ту прилику је одузео својим колегама. Био је веома скроман, сличан једном другом великом глумцу, Џону Гилгуду, који је такође забранио да му се приреди посмртна церемонија. Гилгуд је препоручио да његове колеге по његовом одласку о њему говоре кроз анегдоте - рекао је Брадић.
И Ђуза је то волио, у својој скромности понекад је био и ауторефлексиван, и смијао се на сопствени рачун. Тако се некако и његов "круг" завршава филмом "Без степеника", и овом књигом која чува многе његове рефлексије о глуми, позоришту и филму, о култури и о одређеним људима. Ова књига је успомена на Ђузу, али је и документ за културну историју, а вјерујем и да је прилика да се упознамо са оним Ђузом који фантастично мисли о глуми, и чије је посљедње филмске тренутке забиљежио филм "Без степеника" - истакао је Брадић.
Издавачи књиге су Књажевско-српски театар у Крагујевцу и Народно позориште Републике Српске у Бањалуци, и по Брадићевим ријечима, она би се могла назвати и "Ђуза, њим самим", јер су у књизи све саме Ђузине ријечи, осим предговора и поговора.
Дирљива прича о старом професору Славиши Петронијевићу, који живи са ћерком зетом и унуком, али све постаје компликовано када оболи од Алцхајмерове болести и породица жели да га смјести у дом, још једном је показала глумачку бравуру Ђузе Стојиљковића - препуно гледалиште ДКЦ испратило је филм овацијама и сузама. За ову улогу Ђуза је постхумно награђен на бројним љетњим фестивалима, а послије београдске пројекције публици се поклонила глумачка и ауторска екипа - Наташа Нинковић, Александар Ђурица, Рената Улмански, Миодраг Крстовић, Александра Николић, директор фотографије Бојан Ракић, сценограф Мирјана Андрејевић, костимограф Сузана Глигоријевић, монтажер Петар Шумоња, композитор Владимир Пејковић. Прије изласка на сцену, свако од њих добио је црвени балон у облику срца, идентичан оном који Ђуза у филму даје својој унуци.
у књизи Ђуза непретенциозно, али врло тачно прави своју анализу онога шта је живот у умјетности. Тај живот који је трајао дуго, у коме је наступао кад год је могао и у коме је играо до посљедњег даха, препоручивао је и својим колегама - треба играти док можеш, или немој да играш уопште! - истиче Брадић.