26 ГОДИНА ОД СМРТИ БРАНКА ЋОПИЋА

Ћопић је извршио самоубиство скочивши на бетонски кеј с једног моста преко ријеке Саве 1984. године. Од тада се тај мост зове Бранков мост, а улица која води до моста - Бранкова улица. Бранко Ћопић аутор је романа: „Пролом”, „Глуви барут”, „Не тугуј, бронзана стражо”, „Осма офанзива”, „Делије на Бихаћу”; збирки прича: „Под Грмечом”, „Доживљаји Николетине Бурсаћа”, „Горки мед”, „Башта сљезове боје”, „Голубија времена”; књига за дјецу: „Јежева кућа”, „Доживљаји мачка Тоше”, „Орлови рано лете”, „Магареће године”, „Мала моја из Босанске Крупе”, више књига пјесама и сатиричних прича. Рођен је 1915. године у Подгрмечу, у селу Хашани, надомак Босанске Крупе. Основну школу завршава у родном селу, након чега упусује нижу реалну гимназију у Бихаћу. Књига “Магареће године” настала је по сјећању на вријеме проведено у интернату у Бихаћу, такозваном конвикту. Четири године које је ту провео писац описује као један од најљепших дијелова свог живота. Након ниже гиманзије уписује Учитељску школу у Бањалуци, гдје је код Владе Милошевића полагао пријемни испит из језика и музичке културе. Учитељску школу у Бањалуци Бранко Ћопић није завршио. Избачен је из школе у четвртом разреду због читања напредне литературе. Након тога уписује је се у Учитељску школу у Сарајеву из које је, такође, избачен. Из Сарајева се враћа у Бањалуку, али школу је, ипак, завршио у Карловцу, гдје је прабачен уз помоћ неких професора. Затим Ћопић одлази у Београд, уписује и завршава Филозофски факултет. За вријеме студирања објављивао је приче у “Политици”, посебно када је уредник тог листа био Жика Милићевић. Овај београдски дневник 26. марта 2009. - поводом четврт вијека од Бранкове смрти - наводи податак да је прву причу у „Политици” Ћопић објавио је 8. маја 1936. године - „Смртно руво Соје Чубрилове”. Уредник Живко Милићевић је схватио да је „писац рођен”. За само четири године, до почетка рата, Ћопић је објавио 126 прича у „Политици”, а велики број прилога штампао му је подлистак „Политика за децу”. Одмах по избијању устанка, 1941. године, нашао се у партизанима. Током рата је дописник бањалучког „Гласа” и „Борбе”, пише извјештаје и вијести, скечеве за партизанске приредбе, пјесме и приче. Послије рата, педесетих година, пише сатиричне приче и објављује их у „Књижевним новинама”, „Керемпуху”, „Ветрењачи”. У потаји шапуће се о његовим причама: „Фараон”, „Јеретичка прича”, „Вечера за друга Сократа”, „Потрага за простим грађанином”. Ћопић је писао и сценарије за позориште и филм. Познат је по комедији “Доживљаји Вука Бубала” и комаду за дјецу “Ударници” и сценријима за ратне филомове “Живјеће овај народ” и “Мајор Баук”. НИН-ову награду добио је 1958. године за роман „Не тугуј, бронзана стражо”. Редовни члан САНУ постао је 1968. године. Дјела су му превођена на руски, енглески, француски, њемачки, украјински, пољски, чешки, бугарски и мађарски језик.