На данашњи дан умро Алекса Шантић, пјесник и академик
Највећи дио свог живота је провео у родном Мостару. Након што му је отац умро, старање је преузео строги стриц. Имао је два брата, Перу и Јакова, те сестру Радојку која се удала за његовог пријатеља Светозара Ћоровића. Живио је у трговачкој породици у којој нису имали разумијевања за његов таленат. Послије завршетка трговачке школе у Трсту и Љубљани вратио се у родни Мостар.
Био је и један од оснивача културног листа “Зора“ као и предсједник Српског пјевачког друштва “Гусле“ у Мостару. Ту се упознао и дружио са познатим пјесницима тог доба: Светозаром Ћоровићем, Јованом Дучићем, Османом Ђикићем и другима.
У његовом пјесничком стасавању највише удјела су имали пјесници Војислав Илић и Јован Јовановић-Змај, а од страних пјесника најважнији утјецај је имао Хајнрих Хајн, кога је и преводио с њемачког језика. Своју највећу пјесничку зрелост Шантић достиже између 1905. и 1910. године када су и настале његове најљепше пјесме.
Од дјела се издвајају: “Хасанагиница", “На старим огњиштима", “Анђелија", “Немања" и “Под маглом". Најпознатије његове пјесме су: “Емина" (1903), “Не вјеруј" (1905), “Остајте овдје" (1896), “Претпразничко вече" (1910), “Што те нема?" (1897), “Вече на шкољу" (1904), “О класје моје" (1910), “Моја отаџбина" (1908).