Критичари бирају лауреата "Мешине награде"
У избору четири члана великог жирија, чије гласове данас објављују Вечерње новине, заступљени су и романи и пјесничке књиге и студије. То говори о богатству и разноврсности прошлогодишње продукције и наговјештава неизвјесну трку за "Мешину награду". У избору Стојана Ђорђића су књиге:
1. "Три поеме", Матија Бећковић (СКЗ)
2. "Ла санс Переилле", Милисав Савић ("Агора")
3. "Цинобер", Срба Игњатовић (Фондација "Солидарност Србије")
4. "Чистина", Ана Ристовић ("Архипелаг")
5 "24", Драган Марковић (Грађански форум, Нови Пазар)
Бећковић полази од традиционалних форми црквене књижевности: молитве и литургијске похвале Богу, али их иновира тако снажним лирским надахнућем и језичком инвенцијом да постиже највећу интензификацију пјесничког говора развијајући тај говор до сакралних конотација.
Лаганим постмодернистичким колажирањем и комбиновањем разних књижевних форми и техника М. Савић ствара оригинални наративни дискурс (мултижанровску прозу), али остаје у оквирима традиционалних жанрова љубавног романа и романа из савременог живота.То је постмодерниста који не плива предалеко од обале, од стварносне прозе, за коју га везују и списатељски таленат, и надахнуће. Резултат је вишеструко занимљив: кратким и брзим метакњижевним потезима Савић прави шагаловски живописну и расплинуту слику љубави у савременом добу.
Игњатовићеве пјесме одишу тешком резигнацијом, што пјесника не спречава да је изрази лапидарним стихом, што горчим то поузданијим одговором незгаслог лирског импулса у себи.
Пјесме А. Ристовић почињу на један начин, као перцепција ситних појединости из свакодневног живота, неких ликова и предмета, призора и гласова, а завршавају се на други начин, као сложенији увид у то како се тиме живот не испуњава, но управо супротно - све више се празни и губи.Овакав преокрет на крају пјесме дјелује као поента, у којој се постиже завршна трансформација доживљаја у тиху лирску катарзу.
Од самониклог пјесничког надахнућа на које се сасвим ослања, од препуштања зачудном језичком обликовању, које његује на свој начин, Д. Марковић стиже до стихова изненађујуће и неодољиве сугестивности.
*****
У избору Слађане Илић су дјела:
1. "Старац и песме", Слободан Зубановић (НБ "Стефан Првовенчани")
2. "Српски књижевни образац и српска књижевност", Милан Радуловић (Институт за књижевност и уметност, ПБФ "Свети Василије Острошки")
3. "Невидљива места", Томислав Маринковић (НБ "Стефан Првовенчани")
4. "Теглице за бубице", Стана Динић Скочајић (КОВ)
5. "Приче о госпођи Кон", Александар Шурбатовић ("Контраст")
С обзиром на то, да је свијет српске културе и књижевности и у 21. вијеку, као и у претходном, карактеристичан по врједносној конфузији, књигу М. Радуловића значајно је издвојити као неспоран, капиталан научни подухват и драгоцен путоказ, па и опомену, како свим научним радницима и интелектуалцима који су се различитим стицајима нашли на странпутици, тако и широј читалачкој публици.
Пјесничке збирке, наведене у овом избору, било да исказују вјеру у постојећи свијет, било да су израз меланхолије или егзистенцијалне стрепње, примјер су вјере у ријеч и језик као биће које узраста са сваком новом књигом наречених пјесника.
*****
У избору Ђорђа Писарева су дјела:
1. "Ла санс Пареилле", Милисав Савић ("Агора")
2. "101 лице фантастике", Илија Бакић ("Агора")
3. "Осмех Црног Пита", Немања Митровић (Културни центар Новог Сада)
4. "Сродне душе", Зоран Пешић Сигма (Балкански књижевни гласник)
5. "Дневник читаоца", Милан Р. Симић ("Агора")
Приповједачки лавиринт Савићевог новог љубавног романа који говори о неупоредивој, без премца најљепшој, наравно љубави, тј. љубавници јунака, с једне стране је идејни, с друге, очигледно, текстуални: Шехерезадин синдром. љубав се дешава баш као да је јунаци сањају, свако за себе, што би можда рекао Павић, а све дјелује као сновиђење, тј. живот као сан који нас упућује ка, на примЈер, чувеној приповИЈести о Амору и Психи, коју помиње и сам аутор. Хасан је, истовремено, и својеврсни балкански Феликс Крул, (не)остварени умјетник, еротоман и естета у потрази за властитим идентитетом, идентитетом и судбином изгубљеном у некаквим балканским ратовима. А љубав, дефинитивно, помало сањају, а помало и краду.
Неко би рекао да је примијењена бокачовска структура саздана у модулацијама текстуалних елемената, а неко опет да је могуће читаву ову повијест именовати као својеврстан наративни модел "уради сам": као што по упутству склапаш модел једрењака или авиона тако, у зависности од сопственог сензибилитета или способности, користећи постојеће елемента, сваки читалац може да склопи свој, а заправо увијек Савићев роман.
*****
Зорана Опачић издваја дјела:
1. "Република Ћопић", Вуле Журић ("Службени гласник")
2. "Непрекидно детињство", Валентина Хамовић (Змајеве дечје игре)
3. "У Доситејовом кругу", Персида Лазаревић ди Ђакомо (Задужбина Доситеј Обрадовић)
4. "Расправа о Гаталици", Петар Пијановић (КОВ)
5. "Српска књижевна Крајина", Славица Гароња ("Прометеј", Нови Сад)
Журић је обликовао инвентиван омаж великом писцу, вриједну хумористичко-трагичну приповијест о јунаку оштрог језика и голубијег срца. Уз алузије на мотиве, симболе и јунаке Ћопићеве књижевности, живот писца-књижевног јунака (између снова и јаве) обликован је изразом, стилом, хумором, па чак и меланхолијом типичном за овог аутора.
У студији В. Хамовић изучава се феномен дјетињства као "моћан универзални симбол" и мјера доживљаја свијета: из перспективе инфантилизма и трагања за заумном изворношћу језика у поезији модерниста, као изгубљено вријеме које се призива и фикционализује, односно као иновирање форме и онеобичавање свијета у књижевном стварању намењеном дјеци.
У прегледној књижевноисторијској студији П. Л. ди Ђакомо изучава боравак Доситеја Обрадовића у Лондону, познанства која је остварио и непосредни утицај просветитељства на његове идеје и планове.
Монографија П. Пијановића омогућава целовити увид у стварање Александра Гаталице. У њој се исцртавају поетичке особености његовог књижевног опуса, успоставља жанровска типологија, указује на доминантне приповједне поступке, при чему се Гаталичино стварање непрекидно разматра у контексту савремене српске књижевности.
Славица Радованац изучава не само књижевна дјела значајних Срба из Крајине, већ и њено усмено насљеђе.