Више од 200.000 грађана Србије није успјело да наплати одштету од Њемачке

Он је навео да више од 200.000 грађана Србије није успјело до данас да наплати одштету од Њемачке послије Другог свјетског рата, било у своје, или у име својих предака.

Ненаплаћена штета, и то само на основу принудног рада, процијењена је на 290 милијарди долара.

"Наша организација има 90.000 чланова, а накнадама за принудни рад, које су Немачка, Аустрија и Мађарска исплатиле између 2001. и 2008. године, обухваћено је мање од три одсто оштећених у ратним збивањима", рекао је Нововић за "Вечерње новости".

Он објашњава да су обештећење добили они који су преживјели коцентрационе логоре и који су били живи 1999/2000. године, међутим, новац нису добили њихови насљедници, ратни заробљеници, односно припадници Војске Краљевине Југославије који су били у војним логорима.

Нововић наводи да право на наплату ратне штете, које не застаријева, имају ратни војни заробљеници и заробљеници коцентрационих логора, робовски и принудни радници, потомци смртно страдалих лица у знак одмазде и преминулих у логорима, као и они чију је имовину уништио или однио окупатор.

"Из целе Југославије у војним логорима је било 350.000 заробљеника, од чега 85 одсто из Србије. Само њих 170.000 дочекало је крај рата", каже Нововић.

Приједлог закона о обештећењу поднијет је још 2004. године када је из Бундестага била обећана исплата, али никада није спроведена.

Новац су до сада, у минорном износу, добиле жртве медицинских експеримента, а Југославији су враћене старе демонтиране машине.

Конкретни разговори у вези са обештећењем жртава рата почели су тек послије 1970. године, непосредним контактима између Тита и њемачког канцелара Вилија Бранта.

У априлу 1973. године постигнут је споразум по којем је Југославији исплаћен новац за привредни развој, а који је употријебљен и за одштету за Србе страдале у логорима, док Јевреји и други грађани који су претрпјели материјалну штету у заробљеништву нису помињани.

Влада Савезне Републике Њемачке одобрила је затим Влади СФРЈ повољну помоћ од 700 милиона марака, као зајам у три транше, а вјерује се да је новац употријебљен за покривање дефицита, финансирање изградње нуклеарне електране "Кршко" и за помоћ Црној Гори.

Влада СФРЈ обратила се Њемачкој 5. децембра 1991. године и 23. априла 1992. године, а Удружење ратних заробљеника Југославије тражило је да се Нијемци врате за преговарачки сто, што је одбијено.