Француска – годину дана уочи избора

Расположење

“Налазимо се на прекретници. Дио становништва главу гура у пијесак, али други постају коначно свјесни да нешто није у реду. Људи више не вјерују у политичаре. Прво је десница била на власти, затим љевица. Сви су разочарали“, каже двадесетогодишња студенткиња Габријеле. Презир према политици она дијели са милионима других Францускиња и Француза. Из те фрустрације произлазе не само стални протести љевичара, већ и успјеси десно-популистичког Националног фронта, јер дио бирача једноставно жели да коначно једном и "други" дођу на власт.

“У Француској сви желе нешто друго – и политичари, и народ, и радници. Они би коначно требало да сједну и једни с другима да разговарају. Ми смо пета по величини економска сила свијета, а имамо милионе незапослених“, жали се филмски ржисер Жил Солније. Незапосленост и потреба за промјенама су међу лијево оријентисаном омладином у великим градовима изњедриле покрет “Сву ноћ" форуме за дискусију с благо револуционарним расположењем и без јасног циља, укључујући и повремене тучњаве с полицијом.

Француски интелектуалци се за то вријеме посвећују апокалиптичним фантазијама: Мишел Уелбек сматра да је исламизација највећа опасност, Ален Финкелкраут пише о “несрећном идентитету“ Француске, а трактат Ерика Земура “француско самоубиство“ постао је бестселер. Расположење тих интелектуалаца је, чини се, депресивно-суицидално. Они предвиђају скорашњу пропаст “велике нације“.

Економија

Каткад има и појединачних успјеха: протекле недјеље Француска је оставила конкуренцију из Њемачке иза себе и добила посао у вриједности од 35 милијарди евра. Ријеч је о градњи подморница за Аустралију. Париз је славио, али такви успјеси су само парцијални. “Заиста сам љут на владу“, каже Бертран Боасје, шеф фирме БМС и потпредсједник трговачке коморе. “Сада је одједном, годину дана прије избора, ситуација у привреди наводно добра – како то показују статистике о незапослености. Али они су људе једноставно избрисали са спискова. Предузећа се затварају једна за другим и све више људи се отпушта. Стање у привреди је – биједно.“

И подаци остају слаби: од 2010. године Француска се бори с дефицитом од четири до пет одсто. Писма упозорења која сваке године стижу из Брисела, у Паризу једноставно остављају по страни. Ипак, напори за штедњом, изгледа постижу неке резултате. Ове године ће ново задужење опасти на 3,5 одсто, поносно је најавио француски министар финансија. Међутим, економски раст креће се само на око 1,2 процента, а незапосленост остаје Ахилова пета предсједника Франсоа Оланда. У априлу је, додуше, забиљежен кратак узлет, али још увек је око три и по милиона Француза у потрази за послом – међу њима и многи млади - стопа незапослености међу њима износи око десет одсто. Прави узлет изгледа друкчије.

Предсједник без наде

Франсоа Оланду Веспа није донијела срећу. Није била крива афера с глумицом Жули Гаје. Предсједник не би смио тако да се бламира, чуло се у јавности након његове ноћне вожње до глумице на веспи, у одијелу и са кацигом. Са данашње тачке гледишта то је можда била и једна од најбезазленијих анегдота његовог мандата. Оно што Французи Оланду прије свега узимају за зло јесу његови стални неуспјеси. Након што је изабран за предсједника у мају 2012, Париз је славио. Људи су били на улицама. Данас је он најнеомиљенији предсједник свих времена: њиме је незадовољно 87 одсто Француза, три четвртине њих не жели да се он поново кандидује за изборе 2017. године. Када је Оланд недавно у једној телевизијској емисији тврдио да се стање у привреди побољшало, новинар му је узвратио: “Ви се то вјероватно шалите?“

То има везе и с очекивањима од социјалистичког предсједника: привредници и страначки пријатељи политичког центра желе одлучне реформе. Љевичари, напротив, блокирају сваки покушај да француска социјална држава постане флексибилнија. “Људе који се политички налазе на страни љевичара, влада је заиста разочарала. Привреда је у лошем стању и ја сам прије свега забринут за омладину“, каже службеница Сесил. Она је протекле недјеље, заједно са хиљадама других демонстраната, марширала улицама Париза протестујући против реформе Закона о раду.

Предсједник не може свим грађанима да угоди, а ипак је то покушао. Притом је дјеловао неодлучно и без циља. Оланд се тек прошле године усудио да по први пут закорачи у француску “џунглу од администрације“. Прекасно, кажу критичари. А чак су и јавни биљежници изашли на улице како би протестовали против смањивања њихових привилегија. На сваки покушај реформе се, према француској традицији, одговара протестима. Предсједнику је, међутим, недостајало храбрости и одлучности и у сопственој партији. Оланд још није одлучио да ли ће наредне године поновно да се кандидује за мјесто предсједника. Можда то заиста не би требало да уради, јер према резултатима анкета он има само тек 14 одсто подршке – иза Марин Лепен из Националног фронта.

Политичка звијезда у успону Емануел Макрон

Међу људима из лијевог крила социјалиста Оланд важи као издајник, међу онима из десног – он је носилац наде. А откада је покренуо политичку иницијативу “Напријед“, важи и као предсједнички кандидат. Емануел Макрон има 38 година и недавно је са својом 20 година старијом супругом завршио на насловним странама жуте штампе. То је знак да он има и неке веће амбиције. Прије него што је 2014. постао министар привреде у Оландовом кабинету, Макрон је био инвестициони банкар. У очима социјалистичких страначких званичника, Макрон је с једне стране егзотичан, а с друге – трн у оку. Французи у анкетама награђују његову независност, искуство и елан: Макрон би могао да у првом кругу предсједничких избора иза себе остави чак и конзервативног кандидата Николу Саркозија.

Министар привреде веома брзо се профилисао као капиталистички покретач и као неко ко “дира у оно што је свето“. Макрон се, наиме, залаже за рад недјељом, жели да укине радну седмицу од 35 сати, да флексибилизује тржиште рада и смањи социјална давања. О некадашњој Оландовој идеји увођења пореза за богате од 75 одсто, Макрон каже: “То је Куба, само без сунца.“ С друге стране, он критикује и недостатак шанси за младе мигранте у предграђима. Његов политички ментор Оланд је, међутим, ту политичку звијезду у успону у међувремену упозорио да мора да “игра у тиму“ и под његовим надзором. У сваком случају, Макрон за сад још није открио да ли ће се заиста 2017. кандидовати за предсједника.

Кандидати

Политички спектар је широк и ту су свакакви људи. За изборе се пријавило већ десет кандидата - од оних из сасвим десног спектра, до крајње лијевог. А тај списак ће бити још дужи. Из конзервативних редова своју кандидатуру је веома рано најавио Никола Саркози. Он већ годину дана ради на свом политичком повратку. Међутим, оптерећују га стари скандали и његове изјаве изазивају за сада само јавно ругање. Саркози јесте и остаје веома неомиљен. Већина Француза не жели његов повратак и преферира Саркозијевог конкурента Алена Жипеа, актуелног градоначелника Бордоа. Конзервативци би у новембру требало да одлуче ко ће бити њихов главни кандидат.

Велика конкуренција с друге стране је Марин Лепен, кандидаткиња десно-популистичког националног фронта. Према анкетама, она би у првом кругу могла да освоји око 30 одсто гласова. Она би тако могла да заузме једно од водећих мјеста, јер су љевичари, конзервативци и либерали толико подјељени да би можда једино Ален Жипе могао да побједи Лепенову. Ипак, у другом кругу избора ствари би могле да се проијмене: већина Француза ће се – као и 2002. у трци између Жака Ширака и Жан-Марија Лепена – окупити око конзервативног кандидата. Тако ће социјалисти, изгледа, морати да се припреме на политичку сушу која би могла мало дуже да потраје – осим ако се не догоди некакво чудо. Јер, до избора ипак има још има годину дана – а то је у политици веома дуго.