Јовичић видио тијела три убијена Србина
Славко Јовичић је 26. маја 1992. године заробљен и одведен у логор "Силос", општина Хаџићи, након чега је у децембру наредне године пребачен у логор "Крупа", који је три километра удаљен од Пазарића.
Према његовим ријечима, логораши српске националности из логора "Крупа" су свјесно жртвовани за најтеже физичке радове на првим борбеним линијама, преноси Бирн.
Свједок је 22. априла 1993. са својом групом заробљеника радио у Доњем Которцу, општина Илиџа, када је чуо галаму војске која их је почела тући. Касније је сазнао да су неки затвореници побјегли са радова и чуо је како неко говори да су "четници побјегли и ове све треба побити".
Након страшног пребијања, како је рекао, одведени су пред Полицијску станицу Бутмир, гдје су физички малтретирани. Затим су камионом пребачени у Храсницу.
"Једног сам видио на камиону, згрчен, видио сам да није давао знакове живота. То је био Славољуб Капетина, ту видим још двојицу, леже потрбушке. Наредили су нам да и ми легнемо. Двојица су, чини ми се, били полицајци или војници, неко ме је страшно ударио кундаком у плећку. Возимо се према Храсници и осјетим нешто ми мокро по глави. Подигнем главу, и видим један од те двојице по мени мокри", присјетио се Јовичић.
Он је додао да је чуо да се та двојица чувара са камиона ословљавају именима Фудо и Феђа. Јовичић је рекао и да је чуо да су друга два убијена човјека Милан Крстић и Ранко Варагић.
"Двојица су убијена у рову због одмазде, јер су побјегли. Крстића су извели из рова, био је погођен у главу са мале удаљености, а друга двојица су изрешетана по цијелом тијелу", рекао је он.
Мустафу Дивјана, Ферида Делића и Алију Газибару оптужница терети за мучење, нечовјечно поступање, те наношење великих патњи. Дивјану и Делићу на терет су стављена и убиства.
Дивјан је оптужен за убиства затвореника српске националности који су из логора "Силос" и "Крупа" доведени на присилне радове код Пољопривредног института "Бутмир", општина Илиџа.
Према оптужници, Дивјан је ове злочине починио у својству припадника Четврте моторизоване бригаде такозване Армије БиХ, а Делић и Газибара као војни полицајци ове бригаде.
Свједок Дивна Крстић је 10. маја 1992. године посљедњи пут виђела мужа Милана Крстића, када је са ђецом отишла у избјеглиштво. По повратку у Хаџиће, од Црвеног крста је добијала информације да је заробљен у Храсници, те да је вођен на копање ровова и траншеја.
"Прва сазнања о мужу добијам крајем априла 1993. године, а 22. априла је убијен...Брат ми је рекао да је тај човјек био црн, крупних очију, тамног тена и звао се Феђа. Феђа је наводно стражарио, извео мог мужа из траншеја, одвео у једну просторију и само се чула пуцњава", испричала је она.
Како је навела, њен брат, који је био заробљен заједно са њеним супругом, преживио је тешке тортуре, те да га није могла препознати након размјене.
Суђење ће бити настављено 13. јула.