Ко ће бити нови најбољи амерички пријатељ у ЕУ?
Док су у Москви званично хладно реаговали на одлуку Британаца да напусте ЕУ, а потајно наздрављали шампањцем, Сједињене Америчке Државе су, послије првобитног шока, констатовале да ће тренутно највећи изазов бити како да надомјесте губитак свог најпоузданијег партнера на европском континенту.
То им неће бити лако, јер ниједна држава у ЕУ не дијели толико сличне погледе на свијет као Велика Британија. Била је најпоузданији безбједносни и обавјештајни партнер САД, а улагала је и огроман ентузијазам за прекоатлантску и транспацифичку слободну трговину.
“Када Владимир Путин наздравља, онда знате да имате проблем у међународном систему“, рекао је бивши британски министар спољних послова Дејвид Милибанд. Зато је амерички државни секретар Џон Кери у недјељу био у Риму, а јуче у Лондону и Бриселу. Његов главни задатак је да обезбједи континуитет, стабилност и колико год је могуће извјесност у вријеме неизвјесности у Европи. Са генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом закључио је да је послије одласка Британије из ЕУ – НАТО постао још важнији.
Подсјетимо да је, према документима која је медијима прије двије године доставио бивши амерички обавјештајни службеник Едвард Сноуден, Велика Британија била веома активан члан шпијунске групе “Пет очију“, коју чини пет земаља енглеског говорног подручја: САД, Аустралија, Канада и Нови Зеланд. Велика Британија је у тој безбједносној структури својим јединицама задуженим за праћење комуникација (показало се да су много раније знали да се спрема обарање руског путничког авиона изнад Египта, али информације нису рамијенили са Русијом и Египтом) покривала Европу и севјерну Африку.
Послије изласка из ЕУ, Британци не морају да напусте дуго грађене безбједносно-обавјештајне везе са САД, али напросто више неће бити толико корисни као док су могли “сасвим легитимно“ да лобирају по бриселским ходницима. И на пољу дипломатског утицаја, САД, па и НАТО, изгубиле су веома моћну полугу која је успјевала да ублажи примједбе европских чланица на трговинске аранжмане.
У америчким анализама “брегзита“ преовлађује мишљење да ништа добро неће произаћи из ове одлуке британских грађана по америчке интересе у свијету. Чак и ако Британија успије да поврати свој утицај на континенту, то ће бити једно велико “али“ и биће потребне године. Такође се напомиње да губитак снажног британског гласа у ЕУ долази у тренутку када НАТО, предвођен САД, појачава притисак на Русију непрекидним маневрима у балтичким земљама и Пољској, стационирањем око четири батаљона у овим државама и базама за ракетни штит у Румунији и Пољској.
Тренутак је лош и због тога што ће америчко-европски трговински уговор вјероватно наставити да чами у некој фиоци, као и дипломатско рјешење за Сирију које би могло да укине мигрантску кризу у Европи. И наравно, ту је Исламска држава која у Европи успоставља ново бојно поље, на коме је сада више него икада неопходан развој и размјена обавјештајних података.
Један од најискуснијих британских дипломата и донедавно амбасадор у САД, Питер Вестмакот, рекао је за “Њујорк тајмс“ да је забринут да ће Британци сада имати мање моћи. “У будућности нећемо имати толико утицаја на одговор Европе на Путинове преступе, иранске нуклеарне амбиције или спољну и безбједносну политику. И имаћемо мању могућност да обезбједимо пријатељске односе са САД“, закључио је овај дипломата.
Да ли је Њемачка партнер којим би САД могле да замјене одану Велику Британију у “пословима од заједничког интереса“? Тешко, због неколико разлога. Продужавање антируских санкција, у чему су САД непоколебљиво досљедне, постало је веома проблематично питање за подељену ЕУ. Министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер водио је прави мали јавни дипломатски рат са шефом НАТО-а, који је тврдио да би “санкције свакако требало продужити“. Штајнмајер му је одговорио да приступ “све или ништа – звучи лијепо, али не функционише“ и да звецкање оружјем и трупкање војничким чизмама само изазива Русију и погоршава ионако хладноратовску атмосферу.
Још отворенији је био заменик амбасадора Њемачке у САД Филип Акерман који је прошле недјеље на скупу посвећеном политици трансатлантских економских санкција рекао да би САД требало да покажу више повјерења у европски процес оцјењивања ефикасности санкција против Русије, да не буду “превише нервозни“ и да “не би требало да забораве да је Минск наш процес; да САД не сједе за тим столом“.
Нијемци очигледно гаје дубоке сумње и извјесну дозу нетрпељивости према САД још откако је Сноуден објавио документе о америчком надзору канцеларке Ангеле Меркел. Осим тога, Американци су свјесни њемачког ограничења наметнутог исходом Другог свјетског рата, које Нијемце кочи да постану оперативна и моћна борбена снага у НАТО-у.
Француска такође није природни савезник САД какав је била Британија. Односи су се драстично промијенили од времена администрације Џорџа Буша и Париз често иде својим путем, укључујући своју недавну стратегију за поновно покретање израелско-палестинских мировних преговора. Италијани немају новца, Холандија је премала, а Пољска још увијек нема снагу старијих чланица НАТО-а.
Једноставно, ситуација у којој се нашао Вашингтон у руковођењу интересима у ЕУ је компликована: проблем је што нико не дијели вриједности и интересе са САД на начин на који су то чинили Британци. “То вјероватно нећете чути јавно ни од једног америчког дипломате, јер не желе да увриједе било коју чланицу ЕУ, али ствари стоје тако“, закључио је “Њујорк тајмс“.