Њемачка – лидер који оклијева
Не смијемо да имамо никакве илузије у вези с озбиљношћу ситуације“, каже њемачка канцеларка о кризи у Европи. Изласком Велике Британије она губи партнера који је често знао да вуче у истом смјеру, рецимо када је ријеч о конкурентности или унутрашњем тржишту. Сада је у том смислу Ангела Меркел остала сама. Као најмоћнијој и најдуговјечнијој предсједници владе не остаје јој ништа друго већ да преузме водећу улогу – чему по нарави није склона.
Сада се, рецимо, ради о томе да се Британцима покаже гдје су границе. Они сад формулишу жеље за вријеме након брегзита. У томе је чак помогао и Дејвид Камерон приликом опроштаја: његова земља, истина, жели унутрашње тржиште ЕУ, али с обзиром на велике бриге грађана због имиграната, слобода кретања људи за грађане ЕУ мораће од тога да се одвоји, рекао је он. Британцима сада смета и велики број људи из других чланица Уније који раде у Великој Британији – након што су их у то увјерили кампања за излазак из ЕУ и странка УКИП. Дух нетрпељивости према странцима пуштен је из боце и сад сами морају с тиме да изађу на крај.
Европска унија им у томе неће помоћи, јер одговор из Брисела је једногласан. Француска и Пољска су, рецимо, више него јасно ставиле до знања да, ако Велика Британија жели приступ заједничком тржишту, онда та земља заузврат мора и да прихвати четири основне слободе кретања. Једна од њих је и слобода кретња радне снаге. А кад исту ту поруку пошаље и Ангела Меркел, онда је сигнал Лондону потпуно јасан: те привилегије Британцима неће бити. И готово.
Будућност након брегзита за канцеларку је једноставно питање примјењене политике: нису нам потребне ни начелне расправе, ни промјене уговора, нити драма. Не требају нам више никакви референдуми – при чему се то радије не говори наглас. Умјесто тога, она жели да Европска унија спроводи практичну политику, која грађанима нешто доноси: раст, радна мјеста за младе, инвестиције.
Кукњави због превише регулативе из Брисела она жели да супротстави више флексибилности. Ако су потребне државне субвенције јер се жели да се изгради неку индустрију, онда морају да постоје и неопходни изузеци. Ради се о више конкретних успјеха и мање нових закона. То у ствари знамо одавно и то је политика која може да добије подршку већине. Ангели Меркел је најдраже ако притом може да остане суздржана, а да смјер ка споља одређују Французи, Италијани и други.
Јер ни са чим неки референдум у Европи не може тако брзо и темељно да се изгуби, као уз помоћ пребацивања да Нијемци другим земљама желе да наметну своју вољу. И кампања за брегзит успјешно је функционисала с таквим подметањима јер су те сумње увијек ту. Зато канцеларка мора да се суздржава и да дјелује опрезно.
С друге стране, и у сљедећој кризи, и код сваког већег проблема, чуће се захтјев за “руковођењем у Европи“. Ко игра главну улогу у Европској унији? Ко је водећа сила у Европи? То је добро познато. И колико год да је то балансирање незгодно и компликовано, након одласка Велике Британије тај терет је само на – Њемачкој. Већи суседи превише су заокупљени сопственим проблемима. Остаје дакле само Берлин који заједницу може да држи на окупу. Он је до сада врло суздржано преузимао тај задатак, али сада то више не може да се избЈегава: Њемачка мора да преузме тај задатак балансирања – да с једне стране покаже снагу у Европи, а с друге, да остане тиха и скромна. Уза сву љутњу због хаоса који је настао – Британци ће нам неостајати између осталог и због тога.