Иванишевић: Референдумом о Сребреници би да дотуку сребреничке Србе
"Главни посао с ножем успешно су обавиле претходне генерације градоначелника Сребренице и његове братије", закључио је Иванишевић у писаној изјави достављеној Срни поводом најаве градоначелника Сребренице Ћамила Дураковића да ће расписати референдуму за издвајање Сребренице из састава Републике Српске.
Историчар Иванишевић подсјећа да претензије муслимана на Сребреницу потичу од памтивијека, а препреку је представљало српско становништво над којим су у 20. вијеку у три наврата извршени стравични злочини.
Он је подсјетио да у Првом свјетском рату злочине над српским становништвом Аустро-угарска није сматрала злочинима, што су "обилато искористили муслимани", па је од 1914. до 1918. године број Срба у сребреничком срезу смањен за више од 50 одсто.
"Већ почетком рата 1914. године у сребреничком срезу обешено је неколико десетина Срба, а преко стотину мештана је стрељано, међу њима седам жена и три детета. Прва жртва је био Глигор Андрић из Обади који је јавно обешен на тргу у центру града", подсјетио је Иванишевић.
На "велеиздајничким" процесима, како је истакао, осуђени су на смрт или дугогодишњу робију сви виђенији, образовани и имућнији мјештани српске националности: свештеници, учитељи, трговци, а настали су и први логори намијењени искључиво Србима.
Иванишевић је навео да су главни процеси вођени у Тузли, гдје је већ првих дана на смрт осуђено двадесет Срба из Сребренице.
У Тузли су, између осталих, објешени Госпава Беатовић, Цветко Вујадиновић, Јаков Дрмоњић, Цвијетин Филиповић, Крсто Бојић, Лука Илић, Цветко Илић и други.
"Веома популарни у прогону, хапшењу и пљачкању Срба сребреничког среза били су Хрват, котарски предстојник др Шиндрик и управник котарског затвора Авдо Сулејмановић", навео је Иванишевић.
Од 1914. до 1918. године из сребреничког среза је протјерано, исељено и побјегло од тираније више хиљада српских породица, а број Срба у срезу је смањен за више од 50 одсто.
"После рата и стварање Југославије многи преживели сребреничани вратили су се из логора и избеглиштва на згаришта својих кућа и села. Дочекали су их они од којих су да би сачували живе главе морали побећи. Сада су били без оружја, мирни и лојални грађани и здушно су клицали српском краљу", наводи Иванишевић.
Међутим, већ првих дана 1941. године придружили су се окупаторима и поново, како истиче Иванишевић, насрнули на све што је српско.
"У једном документу дословице стоји: `Одмах у првом наступу отпочело је клање мирног православног пучанства, те је поубијано 150-200 особа, што дјеце, жена и мушкараца православног вјерозакона. Том приликом је побијена и породица јединог Јеврејина у Сребреници Сиона Саина, кога је са дјецом и осталим члановима породице сјекиром искасапио Хрват Мијо Мијачевић, усташки часник", изнио је Иванишевић.
Како је навео, ускоро је у Сребреници остало свега десетак живих Срба, док је током Другог свјетског рата у сребреничком срезу, према процјенама, убијено најмање 6.000 мјештана српске националности.
"Главну власт су имали муслимани које у једном НДХ документу усташка држава хвали: `Све што је способно за оружје већ је под оружјем или као усташа, или као домобран, или је као припадник СС-постројбе`", наводи Иванишевић.
О страдању Срба, како је указао, свједоче преостали споменици по српским селима: Обади 307 покојника, Скелани 49, Бањевићи 146, Залазје 96, Јежестица 164, Кравица и околина 600, Анђићи 46 живих запаљено...
Међу бројним крвницима над српским народом били су логорник Мухамед Ђозић, предсједник општине у Братунцу Јусуф-ага Верлашевић и његов син Осман, посланик Исмет Бекташевић, усташе Сафет Абдурахмановић, Ибро Пашалић, Хасан Ефендић, неки Арпаџић из пореске управе, Хакија Сиручић, Алија Куленовић, Ибро Бјелајац, Хасан Питић, Ћамил Ашимовић, и хиљаде њима сличних.
"По именима учесника у покољима, пљачки и прогонима види се да све оно што су почели преци 1914. наставили су потомци 1941. и 1992. године. Како некада, тако и данас. Српска гробља пуна, а државни затвори празни. Убице Срба, окићене ордењем подједнако слободно, као у Брозово време, и данас шетају Сарајевом и Загребом или Београдом и Бањалуком. И тако трећи пут", закључио је Иванишевић.