Егземплар једне аутодеструкције
Не знам ни за један народ на свијету који је толико учинио и чини на сопственој деструкцији као ми Срби.
Примјера за то је сада већ безброј, а за ову прилику издвојио сам најсвјежији. Прије неколико дана САД су увеле санкције против господина Милорада Додика, што је с правом изазвало реакцију Телевизије Републике Српске, јер је не само ријеч о санкцијама према човјеку који је предсједник Републике Српске него и о чину којим администрација једне моћне државе сопственим неправом жели да заштити садашње и будуће неправо овдашње највише уставносудске институције. Као реакцију на то неправо, поменута телевизија је промптно реаговала емитујући 18.1.2017. емисију под називом „Специјал“. Већ наредног дана на интернет порталу Frontal.ba осванула је реакција извјесног Стефана Благића,препуна неумјесних изјава на рачун РТРС и учесника у поменутој емисији. То писаније је БН телевизија одмах пренијела на свом интернет порталу.
У свему томе није проблем реакција и њено преношење на једној телевизији, јер је то у крајњем дио уставне слободе мишљења и слободе медија. Умјесто тога, проблем је што све то садржи такве неистине и незнање у мјери која је егземплар једне савремене националне аутодеструкције. За ову прилику своју пажњу ћу усредсредити на оне опсервације господина Стефана које се тичу права народа на самоопредјељење. Пишући о томе Стефан се острашћено противи праву Републике Српске на самоопредјељење, након чега се у незнању позива на Војводину, Стару Рашку и Брчко дистрикт, казавши да ако Република Српска има наведено право „....онда и Војводина има право на отцјепљење од Србије, Санџак такође има право на отцјепљење, Брчко дистрикт има право на отцјепљење од Српске и ФБиХ итд...“.
За његову информацију, још 1848. Српска Војводина је проглашена као аутономни регион унутар Аустријског царства. У том облику је постојала до 1849, када је царском одлуком настало Војводство Србија и Тамишки Банат, за које су се у незваничној употреби појављивали и називи „Тамишки Банат и Српско Војводство“, „Српско Војводство“ и „Српска Војводина“. Затим је 25. новембра 1918. Народна скупштина у Новом Саду прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, након што је претходног дана исту одлуку већ донијела Скупштина Срема у Руми. Дакле, овај простор је био српско војводство (па отуда и назив Војводина), које је као такво присаједињено Краљевини Србији. Ако се наведене чињенице доведу у везу са тим да данас на том простору од укупног броја становника више од 60% чине Срби, било би сулудо очекивати отцјепљење овог дијела од Србије, јер би се Срби отцјепљивали од самих себе.
У вези са оним што господин Стефан назива „Санџак“, треба рећи да је овај турцизам означавао управне јединице отоманског царства, које су у Турској укинуте 1921. Нажалост, како смо склони да заборављамо и не поштујемо своју прошлост, само код нас се задржао овај назив, упркос томе што се односи на простор на којем су никли српска средњовјековна држава и духовност. Због тога историчар Салих Селимовић с правом каже да је Стара Рашка најадакветније име за тај простор. Поред ових историјских разлога, постоје и они чисто правни због којих ова област нема нити може имати ни право на политичку аутономију, а камоли право на отцјепљење. Наиме, простор Старе Рашке у Републици Србији представља само дио два управна округа (Златиборски и Рашки), који представљају облик деташизације власти републичких органа управе. Једноставније речено, управни окрузи су начин обављања власти државне управе Србије на том локалном нивоу, који и због тих разлога у уставноправном а ни у политичком погледу не може пледирати на отцјепљење.
Што се тиче Брчко дистрикта, данас је добро познато како је тзв. арбитражна одлука америчког адвоката Робертса Овена тешка злоупотреба арбитражних овлашћења. Наиме, предмет овог спора између Српске и Федерације БиХ била је њихова међусобна гранична линија у Брчком, то јест питање да ли ће та граница пратити линију фронта која је била по завршетку непријатељстава или ће бити помјерена јужно, како би Српска имала шири ваздушни коридор. И умјесто да се одлучи о том питању, Овен је злоупотријебио своја овлашћења и противправно одлучио да креира Брчко дистрикт, чиме је Српској отео овај дио њене територије, што никада не може постати нити бити признато као правно ваљано.
За крај сам оставио немушти покушај господина Стефана да се бави међународним правом. У том покушају он у тексту износи један цитат, али не наводи његов извор иако је он важан из сљедећих разлога. Наиме, правилно господин Стефан цитира један лични став, према којем право на самоопредјељење имају „...народи који трпе дискриминацију, одрицање права на представничку владу и само уколико је дискриминационо понашање толико продорно, разгранато и систематско да конкретно угрожава опстанак таквих народа и гдје не постоји јака вјероватноћа да ће се дискриминација окончати“. Међутим, након тога заборавља да каже како то што је цитирао није текст ниједне правне норме, већ доктринарни став Сузане Манцини, италијанске професорке компаративног јавног права, изнијет у једном њеном раду из 2008.
Насупрот томе, Повеља Уједињених нација и Међународни пакт о грађанским и политичким правима дају право народима на самоопредјељење, а овај потоњи пакт је дио правног поретка БиХ, сагласно Анексу I на Устав БиХ. Поред тога, и Конвенција УН о сукцесији држава у односу на уговоре (из 1978) признаје сецесију као начин настанка држава, па тако у чл. 34. прописује принцип уговорног континуитета у случају отцјепљења дијелова територије и стварања нове државе. Дакле, несумњиво је да ови међународни правни акти као правне норме не забрањују, већ препознају и признају право народа на самоопредјељење.
Имајући у виду да се на основу досадашње разгранате и систематске праксе Уставног суда БиХ може основано очекивати да у догледно вријеме каже да Српска не може имати тај назив, јер се у њему не препознају остали народи, а што је равно нестанку Српске, несумњиво је да се она, узимајући у обзир и претходно цитирани став правне доктрине, мора користити правом на самоопредјељење, пошто је то ultima ratio њене и егзистенције српског народа.