Хришћани данас обиљежавају Велики петак (ВИДЕО)
На Велики петак у православним храмовима служи се вечерња служба и износи плаштаница, која симоблизује погребење Исуса Христа.
Владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије служио је у Требињу, а зворничко-тузлански Хризостом у Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Бијељини.
Плаштаница је у присуству великог броја вјерника положена испред олтара након чега су је вјерници цјеливали, а могу то да учине све до сутра увече, уочи Васкрса. Слична слика и из Бањалуке, гдје је вечерње богослужење служио владика бањалучки Јефрем.
Православни вјерници строгим постом и усрдном молитвом данас обиљежавају Велики петак, који за њих има нарочиту симболику.
Христово Распеће и Смрт на Крсту највјернији су доказ Божје љубави према човјеку и жеље да човјек, путем Христа, надиђе своју палу природу.
Након Великог петка и туге коју носи данашњи празник, православни вјерници жељно ишчекују недјељно јутро, када ће звона с православних храмова радосно означити почетак празника над празницима - Васкрсење Христово.
У знак туге за распетим Христом, у православним храмовима не звоне звона, већ клепала позивају на молитву. Не служе се ни литургије, већ Царски часови у којима се вјерни молитвено опомињу страдања Христових.
Вечерњим богослужењима обиљежава се вријеме смрти и скидања са Крста тијела Господњег, када се у храму износи плаштаница, која представља Христов гроб.
Свештеници износе црвену плаштаницу и три пута, уз звуке клепала, обилазе око храма, што симболично представља Христову сахрану.
Христос, ухапшен претходне ноћи, изведен је пред јеврејске првосвештенике на суђење због оптужби да проповиједа учење за које су тврдили да је у супротности са вјерским принципима и законима јудаизма.
Већи број лажних свједока, које су првосвештеници довели, наводили су, између осталог, да Исусови говори о Царству небеском представљају његову намјеру да се прогласи за јеврејског цара који ће их ослободити од римског ропства.
То је искористио првосвештеник Кајафа и одлучио да Христа преда римском намјеснику Јудеје – Понтију Пилату, како би га он осудио због побуне против Рима, што се кажњавало смрћу.
Пилат је Христа предао у руке јеврејском краљу Ироду, који га је вратио назад римском намјеснику.
На Пилатова питања и тврдње Исус је ћутао или одговарао само са: "Ти кажеш", рекавши му у једном моменту да "његово царство није од овог свијета".
Видјевши да нема елемената за осуду, римски намјесник послужио се старим јеврејским обичајем да за вријеме Пасхе буде помилован један осуђеник, те је окупљени народ упитао да ли жели слободу за Христа или Вараву.
Окупљени народ, подстрекаван јеврејским првосвештеницима, затражио је слободу за Вараву, а осуду за Христа, ријечима: "Крв његова на нас и нашу дјецу".
Пилат је тако и одлучио, рекавши: "Осудили сте невиног". Након тога је приступио ритуалном прању руку. Отуда потиче израз "прање руку" у значењу скидање одговорности са себе.
Осуђеног Христа војници су бичевали, ставили му на главу трнов вијенац и тјерали га да до брда Голгота носи крст, на којем је разапет.
Распетог Христа војници су проболи копљем између ребара, ставили му на уста сунђер натопљен сирћетом, а изнад главе плочу са натписом на хебрејском, грчком и латинском језику: "Исус Назарећанин, цар јудејски". За то вријеме Исус је молио Бога да им опрости, ријечима: "Опрости им, Боже, јер не знају шта чине".
Света јеванђеља наводе да је Христос у "девети час дана", односно у три часа послије подне испустио душу.
У моменту Христове смрти небо се потпуно помрачило, настала је невиђена олуја, гробови су се отворили, а стијена на коју је стављен крст пукла је по неприродној линији.
Мртвог Христа скинули су са крста, умотали у погребно платно, сахранили у гробницу, на чији улаз је постављена велика камена плоча, а пред гробом су стражарили легионари.
Христова жртва и његова смрт на крсту је ради спирања гријеха цијелог људског рода и претходила највећем догађају – Васкрсу – којим је Богочовјек побиједио смрт и вјечну погибељ, као посљедице гријеха.
Пошто је Велики петак најтужнији дан у години, на тај дан звона не звоне, већ се служба означава клепеталима, ударцима дрвеним батовима у дрвену плочу. Тог дана се служи служба – која се зове Царски часови, а увече се чита статија са изношењем плаштанице, опходом око храма и полагањем плаштанице – платна које симболизује страдалог Христа.