"Послије пресуде Орићу јединство у Српској нема алтернативу"
Текст преносимо у цијелости:
Након ослобађајуће пресуде Насеру Орићу, као да су се сви актери политичке сцене у Републици Српској, позиција и опозиција, пренули, и схватили да њихово политичко мимоилажење Сарајево навелико користи, и да су сви на губитку
Стога је и осуда исхода поменутог судског процеса била једнодушна, уз различите приједлоге. Опозиција је предлагала да се судије и тужиоци убудуће бирају у парламенту док је предсједник Српске, Милорад Додик, позвао судије и тужиоце Тужилаштва и Суда БиХ из реда српског народа да те институције напусте и врате се у Српску, гдје ће им бити обезбијеђена идентична примања.
Орићево ослобађање од одговорности за злочине над Србима дало је званичницима Српске нове аргументе за спровођење референдума о уставности ових институција, што је опозиција донедавно цинично захтијевала од предсједника Српске, инсистирајући најприје на објављивању скупштинске одлуке у Службеном гласнику, а потом на кривичној одговорности директора због одуговлачења да објави одлуку Народне скупштине. Сада, када је спровођење референдума поново постало актуелно, опозиционари га и не спомињу. Најавили су да се неће одазвати позиву на саборност и састанак у Палати Републике, што је иницирао предсједник Додик, и поново се окренули свом препознатљивом правцу политичког дјеловања. Српска политичка саборност реметила би концепт ометања рада сједнице Народне скупштине заказане за 17. 10.
Изјава Младена Босића од 13. 09. да су "демократска права опозиције у Српској брутално поништена", понајбоље одсликава намјере и "право" опозиције да користећи физичку силу намећу дневни ред већини, у којем доминирају захтјеви за смјену министра полиције и, на крају, Владе Српске. Власт коју подржава легитимна већина треба да се склони, како би "демократе" засјеле?!
Осрамоћени исходом перформанса са претходне сједнице, губљењем иницијативе у Народној скупштини, опозиционари извјесно вријеме нису ни били кадри да дају било какве изјаве сем увреда и пријетњи. Али, поправни испит се ближи у виду нове скупштинске сједнице, када ће поново бити у прилици да мобилним телефонима праве снимке вриске, гурања, падања, хаоса, а што би требало да испровоцира реакцију полиције. А затим, зна се, слиједе оптужбе за "полицијску бруталност", ношење "дугих цијеви", и вапај: Спасавајте нас! То би, ваљда, требало да буде довољно представницима мећународне заједнице да се "хаос" у Српској интернационализује како би се појавили медијатори попут Хојта Брајана Јиа са захтјевом за смјеном министара полиције и финансија, и инсистирањем на привременој, заједничкој влади, која би потрајала до наредних избора. Да ли је сличност са Македонијом случајна?
Не треба заборавити да се Албанци и Заев по преузимању власти нису зауставили на подјели земље на етничке регије, албанску и македонску федералну јединицу, већ су преко ноћи постављени саобраћајни знакови на албанском језику дуж свих комуникација и на свим институцијама, гдје је Албанаца преко 20 одсто. То је само почетак. Слиједи промјена имена и грба државе, што је виђено у Републици Српској. Већ се могу чути захтјеви појединих америчких конгресмена да се Македонија подијели на "косовски" и бугарски дио. Подјела земље, у случају БиХ, наравно, не долази у обзир.
Уосталом, ко је оно 04.03. ове године изјавио да је Бакир Изетбеговић "спреман оставити прошлост далеко иза нас"? Није ли то био Говедарица? А сада се у СДС чуде када им кажу да су "Бакирова дјеца". Опозиција Српске често користи израз "владавина права". То је омиљени термин НАТО пакта.
Након што је британски амбасадор у БиХ, Едвард Фергусон, поводом посјете делегације Дома лордова, у Сарајеву изјавио да је "приоритетно питање за све којима је стало до будућности ове земље одлазак младих", од тада опозиционари учестало користе фразу "Додик је крив за одлазак младих". Везано за долазак британских лордова, нико није ни споменуо да је долазак делегације био у режији баронесе Арминке Хелић, некадашње савјетнице британског шефа дипломатије Вилијама Хејга, која је из родне Грачанице у Британију емигрирала ратне 1992. године.
Босна је још увијек мирна. Западу не одговара да се створи хаос док не заврши са Македонијом и Косовом, јер ни НАТО није сигуран да ли би могао контролисати ситуацију ако сада "покипи" босански лонац. Хаос на Балкану успорио би ширења НАТО према Кавказу и Закавказју. Ширење Алијансе за циљ има опкољавање Русије, уз њено перманентно урушавање изнутра (стварање јаче опозиције Путину, уз примјену псиоп операција и активност невладиних организација).
У визури НАТО одлазак Путина значио би крај Русије. Преостала би још само Кина, чија економска експанзија угрожава доминацију САД у свјетској трговини. Кина жели пословати по правилима и у договору са ЕУ. Нови пут свиле, на који рачуна Кина, и руски гасоводи, у ЕУ воде преко Македоније, те је стога у Скопљу највећа гужва. Заева не занима што би те инвестиције економски препородиле не само Македонију већ и Западни Балкан. Не интересује га ни што политика коју спроводи води дезинтеграцији земље и њеном могућем нестанку.
Да ли у Српској ликови попут Чавића и Шукала размишљају да делегитимисање Народне скупштине иде наруку онима који од Српске желе створити празну љуштуру? Или се све своди на оно "да ми засједнемо па ћемо видјети"? Да ли ико примјећује да је поодмакла активност на урушавању Дома народа која се води из познатих амбасада, и да се својски ради на томе да се кроз одлуке Уставног суда Савјету министара дају ингеренције Владе БиХ, чије одлуке би потврђивао парламент простом већином гласова? Или је наважније "срушити Додика па шта буде"?
Снажна и јединствена власт, јединствен народ, уз подршку једне од водећих земаља, може да се одупре свим притисцима. Ово су посљедњи трзаји Сорошове номенклатуре.
Извор: Фонд стратешке културе