Павић: Разне "Венецуеле" током претходне три деценије и на нашим просторима
Текст преносимо у цијелости:
У недавној, запаженој колумни за Спутњик, Душан Пророковић се запитао: шта ако Америка планира да створи "нове Венецуеле" широм свијета? Уз констатацију да су, уз одустајање организовања обојених револуција и "стрпљивог обезбјеђивања макар и `натегнутог` легитимитета кроз разне међународне организације, САД "дале себи за право да проглашавају власт у другој сувереној држави, чланици УН, међународно признатој", Пророковић се пита да ово није почетак нове стратегије сијања "контролисаног хаоса" широм свијета ради одржавања система глобалног управљања, гдје би се у "великом финалу" САД појавиле као "спасилац" и "попут античке Еуриноме издигле из хаоса, те успоставиле власт над седам планетарних сила".
Упућене овакав, нимало нереалан сценарио неодољиво подсјећа на познати сценарио по којем Нови свјетски поредак под влашћу тоталитарне свјетске државе треба да буде успостављен као "спасоносно рјешење" од глобалног хаоса којег су претходно вјештачки, свјесно организовали управо будући "спасиоци".
Као и што "седам планетарних сила" асоцира на седам глава звијери из Откривења Св. Јована Богослова, тј. "седам гора" на којима сједи жена "обучена у порфиру и скерлет и накићена златом и камењем драгим и бисером, и имаше чашу у руци својој пуну мрзости и поганштине курварства свог" - представљајући нови Вавилон, "град велики, који има царство над царствима земаљским" - који ће, на крају времена, "у један час" пасти, да би звијер, односно антихрист и сатана и зло, били на крају побијеђени, и успоставило се Царство Небеско.
Но, пошто "нико сем Оца не зна час", остаје нам да не само читамо знаке времена и миримо се с њима, већ да и даље водимо његошевску "борбу непрестану", која - да би се водила - укључује и активно настојање да се разумије оно што се дешава.
Дакле, огољена подршка преврату у Венецуели од стране Трампове администрације и разних америчких вазала, јесте једна врста искорака.
За разлику од времена једнополарног глобализма, које се завршило током Обамине администрације, не троши се превише времена на увијање голе агресије у обланде "хуманитаризма", "демократи(заци)је и људских права", "одговорности за заштиту (тзв. Р2П)", "спречавања геноцида" и сличног.
Тачно је, међутим и то да је Трампов изасланик за Венецуелу, Елиот Абрамс, од стране Мајка Помпеа представљен као човјек "задужен за све везано за наше напоре да рестаурирамо демократију у Венецуели". Као што је и тачно да се на преврату у Венецуели ради још од доласка Чавеза на власт 1998, и да је у то укључен и бивши Отпор, тј. КАНВАС (неки од кључних учесника преврата су још 2007. били у Београду, и користили су и модификовани "отпорашки" симбол, а самопроглашени предсједник Гваидо је 2010. учествовао у петодневном тренингу у организацији КАНВАС-а у Мексику).
Ипак, мада се не либи да користи инструменте које су прије њега усавршени, за разлику од сладуњавог клинтонистичко-обамистичког глобализма, Трампова агресивност више личи на повратак на стари империјализам 19. вијека и огољено право јачег да "уводи ред", па чак и експлоатише туђе ресурсе, што је чак и отворено признао Џон Болтон ("пуно би Сједињеним Државама економски значило ако би америчке нафтне компаније могле да улажу и производе нафту у Венецуели...").
Али - да су САД овако наступале од краја побједе у Хладном рату, сигурно не би толико дуго уживале у "једнополарном моменту" и у толикој мјери учврстиле и прошириле своје "глобално вођство".
Успаванка о ширењу ЕУ и НАТО као логичном, неминовном дијелу марша историје ка њеном "крају", када ће сви уживати у благодатима "либералне демократије" била је много дјелотворнија. Народи, политичари, умјетници опијени сновима о холивудском срећном крају били су спремни да проповиједају, па чак и трпе "васпитне ударце" док "не сазрију демократски" - у виду разних "шок терапија", "ефикасних приватизација", "ширења демократских вриједности", итд.
Без те успаванке, Русија би, умјесто наивног Горбачова и корумпираног Јељцина, много прије изњедрила неког Путина, Кина би још раније кренула са мобилизацијом, а можда би чак и западни Европљани успјели да на вријеме схвате да им се, под минимум, смијеши нова криза са "Першинзима" (због које је и потписан Споразум о ликвидацији ракета средњег и краћег домета 1987.), односно могућност размјештања нуклеарних ракета уперених ка Русији на њиховом тлу.
А многи наивни Југословени (односно "Југословени") би можда схватили да им западни "пријатељи" не нуде "руку помоћи" да би их учинили срећним и као птице слободним, већ да би их (поново) експлоатисали, чак и по цијену (њихове) крви и масовног осиромашења.
Но, као што знамо, иза глобалистичке слаткорјечивости која је потхрањивала пост-хладноратовску масовну хипнозу, разне "Венецуеле" су се дешавале и током претходне три деценије, најприје на овим просторима.
У чему је, на примјер, разлика између садашњег америчког признавања предсједника (од Уставног суда развлашћеног) парламента Венецуеле, и западног признавања резултата неуставног референдума у БиХ у фебруару/марту 1992. и касније (само)проглашене независности БиХ? Или западног признавања, како је то и сам Међународни суд правде оцијенио, самопрокламованих "демократски изабраних вођа" тзв. Косова, који су дјеловали изван оквира Резолуције 1244 и Привремених институција које су њоме успостављене? Признавања мајданских пучиста за "легалну власт" у Украјини 2014? Свргавања Садама и Гадафија? Покушаја свргавања Асада?
И није ли, мало прије Венецуеле, у Републици Српској покушан сличан сценарио?
Нису ли неки који су се крили иза "Правде за Давида" рачунали на скупљање "критичне масе", помоћу које би блокирали одржавање избора и функционисање институција, заузели зграду државне телевизије, па чак и сањали о "државном удару", послије ког би их западне престонице прогласиле за "истинске демократске лидере" Српске?
(Узгред, постоји још једна, хајде да је назовемо симболична веза између садашње операције рушења власти у Венецуели и агресије на нашим просторима. Наиме, када је Елиот Абрамс био на врхунцу моћи током 1980-их, као помоћник Државног секретара САД за међуамеричке послове, односно, по ријечима његовог шефа, Џорџа Шулца, "краљ Латинске Америке", један од његових главних помоћника био је - Вилијам Вокер, који ће постати, по ријечима једног језуитског свештеника, "симбол деструкције живота" у Ел Салвадору, а касније и на Косову и Метохији.)
Није сада ни битно да ли су у праву они који сматрају да је Трамп само вјешто маскирани наставак старог у новом руху, или они који виде у Трампу прагматичног борца против "звијери из мочваре", спремног да јој баца разне комаде меса како би се одбранио од импичмента, и купио вријеме да би остварио неке веће циљеве (нпр. повлачење из Сирије и Авганистана, мир са Сјеверном Корејом, трговински договор са Кином, коначно отопљавање односа са Русијом). Ствари се дешавају, и на њих се мора реаговати, на један или други начин.
Оно што се са сигурношћу може рећи је то да ће сад и другима, попут Русије и Кине, па и Турске, бити лакше да се отвореније боре за сопствене прагматичне интересе, када већ то чини самопрокламована "снага добра".
И Русија и Кина то већ најављују када је ријеч о Венецуели, тј. да ће бранити своје интересе, без потребе увијања у свјетлуцава паковања принципа виших од потребе поштовања суверенитета земаља и немијешања у њихове унутрашње односе. За очекивати је да ће све енергичније на сличан начин наступати и на другим мјестима. Па тако и код нас.
Наравно, под условом да смо и ми сами јасно дефинисани у сопственим интересима.