Свједок: Одред Ел муџахедин заробио и медицинско особље на Озрену
- Били су смјештени на 13. километру /камп одреда "Ел-муџахедин"/, гдје су испитивани о непријатељским положајима и плановима. Касније су предати војној полицији Трећег корпуса /тзв. Армије БиХ/ на размјену - изјавио је заштићени свједок одбране.
Он је рекао у Суду БиХ да је у јесен 1994. године дио одреда премјештен на возучко ратиште јер су инсистирали да дјелују на посебно тешким подручјима, као и да су с циљем упознавања терена и прикупљања информација о супротној страни, формиране ад хок ударне групе, у којима су често били Арапи и Бошњаци.
- Циљ нам је био и да утврдимо координацију са 35. дивизијом тзв. Армије БиХ са којим никада нисмо размјењивали информације до којих смо дошли. На њихова наређења никада нисмо реаговали и они нису имали никакав утицај на наш начин извршења борбених задатака. Одлуку о томе искључиво је доносио војни командант одреда Абу Мали - навео је свједок.
Бивши муџахедин је рекао да је током напада на важно српско стратешко мјесто Поцјелово крајем маја 1995. учествовало 11 ударних група које су пробиле борбену линију.
Свједок је потврдио да су припадници одреда "Ел муџахедин" те године, у јулу и септембру, учествовали на возућком ратишту.
Он је потврдио да су борбене операције под називом "Бедр Босна" за заузимање Возуће, које су почеле 10. септембра 1995. године, а за које су се припремали три мјесеца, обустављене почетком мировних преговора у Дејтону.
Свједок је објаснио да су 93 дана извиђали прелом Паљеника и од испитиваних заробљеника добијали жељене информације на основу којих су /командант одреда/ Муатез и његов штаб сачинили план акције на Возућу.
Он је рекао да су са припадницима 35. дивизије имали неколико састанака како би ускладили термине са другим јединицама.
- Командант 35. дивизије био је Фадил Хасанагић и он нам није могао ништа наредити. Неке припаднике његове јединице смо у овим дејствима посуђивали за ношење наших рањеника. О нашим дејствима смо из прес центра извјештавали пријатеље и контакте у иностранству - објаснио је свједок.
Према његовим ријечима, то су биле пропагандне активности с циљем јачања финансијске подршке, а које нису осликавале стварну слику на терену.
Свједок је потврдио да је видио групу заробљених српских војника који су се два-три дана након заузимања Возуће крили, а потом предали.
Према његовим ријечима, они су пребачени у Брезу, а потом "на 13. километар" /у Гостовић/.
Свједок је рекао да се пет дана након акције у Возући одред почео премјештати у Бочињу јер су "требали ићи на Маглај", као и због квалитетнијег смјештаја који им је тамо био на располагању.
Он је навео да се са преговорима у Дејтону почело говорити о распуштању јединице с чиме се они нису слагали јер су хтјели видјети како ће се ствари убудуће одвијати.
Током свједочења, свједок је потврдио да су у децембру 1995. неки припадници одреда добили ратна признања "Златни љиљан" и "Сребрени штит" од Главног штаба тзв. Армије БиХ.
Он тврди да та признања нико није носио јер им ништа нису значила, додајући да то није имало никаквог утицаја на унутрашње организовање одреда.
Према његовим ријечима, у више наврата су примали накнаду која је додјељивана за ратни плијен, а касније и новац, а да такозваној Армији БиХ нису ништа уступали ни давали.
Оптужница терети Махмуљина да као командант Трећег корпуса, у чијем је саставу дјеловао и одред "Ел муџахедин", није ништа предузео да спријечи злочин припадника тог одреда над ратним заробљеницима и српским цивилима током војне акције на ширем подручју Завидовића и Возуће 1995. године.
Према оптужници, припадници одреда су од 11. до 29. септембра 1995. године убили 52 ратна заробљеника.
Суђење се наставља 8. маја када ће овог свједока индиректно испитати тужилац Тужилаштва БиХ.