Милорад Додик: Збогом, Арие
Арие Ливне није био вршњак својих година, па ни у овом тренутку не могу да размишљам да је преминуо времешни старац, јер Арие је био све само не стар. Јер је Арие био мој пријатељ, а пријатељи немају године. Арие је био један од најмлађих људи са којима сам се годинама дружио. Млад духом, животном енергијом, жељом да својим чињењем овај свијет учини бољим мјестом за живот. И готово сав његов живот је био то, рад и труд да овај свијет буде праведнији и бољи за све.
Ма колико да смо дуго заједно живјели у искреном пријатељству и ма колико да је он дуго поживио на овој земљи овај час је за мене велики потрес и моје биће се буни и не пристаје на чињеницу да је отишао. Јер Арие и није отишао, Арие не може умријети јер га ја не могу заборавити. И ма колико да ме расијеца и двоји та вијест да Арие више није међу нама, овај други осјећај о незабораву ме саставља и подиже из туге. Ја и моја душа вјечно остајемо посвећени сјећању на великог човјека и хуманисту Ариа Ливнеа.
Арие Ливне је био уз мене и уз српски народ када је мало ко хтио бити уз нас. И то је значило много више него да смо имали много моћних али неискрених пријатеља. Зато данас немам ријечи да опишем тугу, али још мање имам ријечи да опишем радост што сам имао ту част и тај Божји дар да Арие буде уз мене и уз наш народ и у тешким и лијепим трнуцима.
Зато збогом Арие, знам да ме и сада гледаш и читаш ово писмо, и сигурно мислиш како претјерујем док говорим о теби. Али знам и да знаш да ово нећу задржати за себе, јер желим да цијели свијет зна без каквог човјека је остао!