ПАРАСТОС ЗА СРБЕ УБИЈЕНЕ У СРЕБРЕНИЦИ И БРАТУНЦУ

Обиљежавање 19 година од страдања Срба у Крнићима,а на војничком гробљу у Братунцу помен страдалим села Загони, 5. јула 1992. године.. Осим преживјелих чланова породица убијених и неколико мјештана Загона, цвијеће код спомен-крста положила је и општинска делегација Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила. Предсједница ове организације Радојка Филиповић подсјетила је да још нико није одговарао за злочин над Србима у Загонима, изражавајући огорчење радом Тужилаштва и Суда БиХ, који нису процесуирали ни бројне друге злочине над српским становништвом и који "на тај начин шаљу јасну поруку да је БиХ сигурна држава за злочинце бошњачке националности". Она је напоменула да се починиоци злочина над Србима и даље шетају Сребреницом и Братунцем и да представљају опасност. "Окружно тужилаштво у Бијељини дошло је до доказа о злочинима Насера Орића и још 14 особа, али они кривицу пребацују на друге који нису међу живима и тако је у свим истрагама када је у питању одговорност за почињене злочине над Србима", истакла је Филиповићева. Радомир Гвозденовић, који је 1992. године преживио упад муслиманске војске у Загоне, испричао је како су му тог дана "живи ухваћени сестра Рада и сестрић Александар Милошевић који је имао само 44 мјесеца". "Било је мирно. Око 14.30 часова народ је био на њивама и купили смо сијено када је запуцало и зачула се урнебесна галама и повици `Хватај их живе!`. Упали су у село и све су убијали и уништавали, а убијенима су тврдим предметима разбијали главе. Масакрирали су непокретну старицу Милеву Димитрић, а ја након пола сата нисам могао препознати рођену сестру Раду која је била искасапљена", прича са горчином Радомир. Милијана Јашански данас је донијела цвијеће на гроб свога мужа Матије, Новосађанина, некадашњег професора и замјеника директора у Грађевинској школи у Братунцу. "Он је рањен као војник у Загонима, а преминуо је у Братунцу. Отишао је на стражу говорећи да му је дужност да брине о својим ђацима у Загонима који нису хтјели да напусте село, као и о онима у Братунцу и школи у којој је радио", прича Милијана и истиче да је жалосно што за убијене цивиле у Загонима нико није одговараоа и што убице сада слободно шетају по Братунцу. Међу убијенима било је пет жена, а Михајло Михајловић се још води као нестала особа. Митар, отац убијеног осамнаестогодишњег Мирка Димитрића, каже да је напад изненада почео и да је село било опкољено. "Почела је пуцњава и урлици - `Хватај живе и кољи!`, те стравична галама. Неки су се успјели извући кроз шуму према Братунцу, а све које су стигли убили су. Чули смо како комшије муслимани из сусједног села дозивају и говоре да народ бјежи према потоку да тамо пуцају и направе засједу. Тешко је када се присјећам тих страхота, а најтежа је неправда која највише боли јер нико није одговарао за тај злочин и убијање мјештана на својим њивама и пред властитим кућама", испричао је Митар. Напади на Загоне наставили су се све до Петровдана 1992. године када су муслиманске снаге тежиште напада пребациле на српска села источно од Сребренице гдје су тада починиле злочине над српским становништвом у Залазју, Сасама, Биљачи и још неким засеоцима које су потпуно уништиле. У Крњићима код Сребренице служен је парастос за 24-оро убијених Срба из тог села чиме је обиљежено 19 година од њиховог страдања. Осим прислуживања свијећа за покој душа невино убијених људи, већином цивила из Крнића, положено je цвијеће уз споменик који су мјештани, уз помоћ Борачке организације и Владе РС, подигли настрадалим сродницима и комшијама. Секретар Борачке организације из овог мјеста Милош Миловановић је подсјетио да су муслиманске снаге из Сребренице, настављајући етничко чишћење, 5. јула 1992. године упале у мирно српско село Крниће, гдје су поубијале становнике, већином старије цивиле и, као и у осталим српским селима око Сребренице, опљачкале покретну и попалиле и уништиле непокретну имовину. Прије села Крнићи, 40-ак километара удаљеном од Сребренице, муслиманске формације су током маја и јуна 1992. године извршиле етничко чишћење и уништиле српска села Студенац, Виогор, Ковачице, Осредак, Ораховица, Пећишта, Букова глава, Бојну, Ратковиће, Брежане и још десетак заселака убијајући српско становништво које није успјело да се склони и побјегне.