Асови који нису видјели Мундијал

Само освајање Лиге шампиона можда може да се мјери са самим наступом на највећој свјетској позорници, на коју нису крочили многи великани магичне игре. Неки су имали несрећу да буду превише добри за своје репрезентације, многе су зауставиле повреде, а љубитељи фудбала су остали ускраћени за њихове чаролије на свјетским првенствима. Финиш клупске сезоне из дана у дан задаје главобољу селекторима, јер морају да прекрајају своје првобитне спискове због повреда. Из неких других разлога, само селекторима познатим, овог љета нећемо гледати Карлоса Тевеза у дресу Аргентине, нити искусне нападаче попут Франческа Тотија, Антонија ди Наталеа и Луке Тонија, који ни одличним партијама нису убиједили селектора Италије Ћезареа Пранделија да им уручи карту за Бразил. Ди Стефано без среће И док ће неки од њих ипак имати о чему да причају и да се похвале како су имали част да играју на Свјетском првенству, неки од најбољих фудбалера свих времена никада нису осјетили ту драж. За млађе генерације није, али Алфредо ди Стефано је свакако једно од најпознатијих имена на тој дугачкој листи. Легенда мадридског Реала је у два наврата проглашаван за најбољег играча Европе, а пет пута је подизао трофеј Купа шампиона. Иако је током каријере играо за три репрезентације Аргентину, Колумбију и Шпанију, ни са једном од њих није заиграо на Мундијалу. Ди Стефано није заиграо за "гаучосе" на СП 1950. јер су Аргентинци бојкотовали такмичење, а четири године касније нису успјели да прођу квалификације. То му се догодило и када је имао већ двије сезоне стажа у шпанској репрезентацији, којој је помогао да се домогне Мундијала 1962, али га је повреда спријечила да боје "црвене фурије" брани на СП у Чилеу. Иако млађи тешко да памте Данкана Едвардса, управо је њега један Боби Чарлтон уврстио у репрезентацију. Крило Манчестер јунајтеда требало је да упише мундијалски деби у Енглеској 1966, али се чувена минхенска трагедија и пад авиона осам година раније, када се експедиција "црвених ђавола" враћала из Београда са утакмице против Црвене звезде, сурово поиграла са овим тада 21-годишњаком и многим другим "Безбијевим бебама". Едвардс је најприје преживио пад авиона, али је од посљедица повреда преминуо двије седмице касније. Нешто слично се десило звијезди италијанског фудбала из 1949. Валентину Мацоли, који је настрадао са готово читавом екипом Торина при повратку са ревијалног меча у Лисабону. Тај трагични лет избјегао је чувени Мађар Ладислав Кубала, јер му се син разболио баш уочи дуела на коме је требало да учествује као почасни гост. Ипак, ни Кубала није добио прилику да заигра на Мундијалу - иако је и он наступао за три различите репрезентације, ЧССР, Мађарску и Шпанију. Он је ипак осјетио сласт Свјетског првенства када је 1978. као селектор одвео Шпанце у Аргентину, гдје је "црвена фурија" наступила послије 12-годишње паузе. Гигс, Тошак, Раш, Бејл... За разлику од тужних судбина или повреда, било је и оних који из различитих разлога нису наступили на СП. Рајан Гигс је са Јунајтедом оборио рекорде и рекорде у Лиги шампиона и Премијер лиги, легенда је "Олд трафорда" и Велса, који никада није успио да преброди квалификације за Мундијал. Иста судбина готово сигурно чека и Гарета Бејла, на њихову жалост, али и оних који су били и биће ускраћени за њихове вансеријске потезе. Гигсову судбину дијелили су и његови старији сународници Џон Тошак, Марк Хјуз, Јан Раш... Исто је задесило и великог Џорџа Беста, који је био један од најбољих фудбалера шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека, али Сјеверна Ирска није успјела тада да се пласира на Мундијал, а 1982. је било прекасно за легенду Јунајтеда. Руски ас Андреј Канчелскис није хтио да игра 1994. под селекторском палицом Павела Садирина, док се Бернд Шустер посвађао са челницима њемачког савеза и завршио репрезентативну каријеру већ са 24 године. Узалудни покушаји Појединци, који нису били проблематичне нарави, нису били миљеници среће. Абеди Пеле је пет пута покушавао да се са Ганом домогне Свјетског првенства и ниједан пут није успио, иако је три пута био проглашаван за најбољег играча Африке. Исти случај задесио је и јединог фудбалера са "црног континента" који је од стране ФИФА проглашен за најбољег на свијету - Жоржа Веу, чувеног нападача Милана и репрезентативца Либерије. Бунтовник Кантона Било је и оних који се из личних разлога или због неспоразума са селектором, нису нашли на завршној свјетској смотри, попут Ерика Кантоне - маестрални потези, голови за ТВ шпице, подигнута крагна и пргава нарав били су заштитни знакови "краља Ерика". Чувени бунтовник се као 31-годишњак опростио од дреса Француске, само годину прије него што се његова репрезентација попела на кров свијета (1998), али Еме Жаке није рачунао на њега јер је имао Зинедина Зидана. Прије тога, "триколори" нису успјели да се пласирају у САД 1994. и Италију 1990. године.